Војислав Шешељ

Војислав Шешељ је српски политичар, четнички војвода, универзитетски професор по образовању – доктор правних наука. Осведочени је борац за демократију, право и правду. Председник је, оснивач и идеолог Српске радикалне странке. Хашки победник.

Политичку сцену обележио је као врхунски интелектуалац, изузетан говорник, који чврстим ставовима и необоривим аргументима доминира у јавним дебатама. Савременици га описују као виспреног и врхунски образованог политичара који у својим дискусијама противнике оставља без речи, али без даха.

Рођен је 1954. године, у радничкој породици, у Сарајеву. Породица Шешељ, која потиче из Херцеговине, из села Марева Љут у Поповом пољу, надомак манастира Завала, живела је у насељу у близини старе железничке станице у Сарајеву јер је отац Никола био запослен у ЖТП-у Сарајево. Мајка Даница (девојачки Мисита) бринула је о Војиславу и његовој сестри Драгици.

Крштен је 25. новембра 1955. у манастиру Завала. Носи име по деди Војиславу. Крсне књиге породице Шешељ су током рата пребачене у манастир Тврдош. Слави Светог апостола Луку.

Основну школу је завршио у експерименталном одељењу, после чега уписује и завршава гимназију.

Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву за две године и осам месеци 1976, а затим и магистрирао 1977. године („Марксистички концепт наоружаног народа”). Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему „Политичка суштина милитаризма и фашизма”. Најмлађи је доктор наука у тадашњој СФРЈ. Од 1981. до 1984. радио је као асистент, а затим као доцент на предмету Међународни односи, на Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву.

У Савез комуниста Југославије примљен је са 17 година, као признање за изузетно залагање на радној акцији после земљотреса у Бањалуци. Врло брзо је одбацио комунистичку идеологију и постао најпознатији дисидент у бившој Југославији и најоштрији критичар комунистичког режима.

Почетком осамдесетих година је успоставио везе са групом српских интелектуалаца националне орјентације у Београду. Дошао је у сукоб са комунистичком власти тадашње СР Босне и Херцеговине, нарочито са водећим људима Савеза комуниста Босне и Херцеговине, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. На мети властодржаца Војислав Шешељ се нашао када је протествовао због плагијата Бране Миљуша који је своју докторску дисетацију преписао из рада Нијаза Дураковића.
Иначе, Брано Миљуш био је штићеник и кадар Хамдије Поздерца. Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су претвориле овај политички сукоб у кривични и исходиле његовим избацивањем са Факултета, праћењем од стране Службе државне безбедности и коначно, затворском казном у трајању од 8 година. Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у пресуди судије Милорада Потпарића, „анархолибералистичких и националистичких позиција” чиме је починио „кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења”. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под насловом „Шта да се ради?”.

Одлуком Врховног суда СФРЈ, казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године. У затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из свих крајева СФРЈ (међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких противника), његов штрајк глађу, а вероватно и интересовање стране штампе за његов случај. Потписивале су се како петиције тако и протестна писма. Избачен је из Хрватског филозофског друштва.

По изласку из затвора, преселио се у Београд где се издржавао писањем и самосталним издавањем књига које су често биле забрањиване. Постао члан Удружења књижевника Србије.

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине Раковица у јуну 1991. године, Шешељ је убедљиво победио кандидата Социјалистичке партије Горана Караклајића, кпји је у првом кругу побрдио књижевника Борислава Пекића, кандидата Демократске странке.

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја рушења „Куће цвећа” и прикупљања добровољаца за одлазак у одбрану Републике Српске Крајине. По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990. године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана. Шешељ је на изборима 1990. године освојио пето место са 96.277 гласова, иза Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Ивана Ђурића и Сулејмана Угљанина.

Све време деведесетих, Шешељ је наступао са изразито националних позиција. Оживео је идеју Велике Србије, са западном границом на линији Карлобаг—Огулин—Карловац—Вировитица. Прикупљао је добровољце и слао их на ратиште под команду Југословенске народне армије. Обилазио је разна жаришта: Плитвице, Вуковар, Херцеговину и Семберију. У Вуковару је гађан са два пројектила Југословенске народне армије који су промашили мету. Војислав Шешељ је захтевао да уместо слања трупа на Словенију, ЈНА треба да повуче све своје трупе на границу Карлобаг—Огулин—Карловац—Вировитица, а уколико војска буде угрожена, сматрао је да има право да се брани свим расположивим средствима.

У затвору по трећи пут борави од 29. септембра 1994. године до 29. септембра 1995. године. Исте године, такође због супротстављања политици актуелног режима, борави још 60 дана у затвору. Након изласка из затвора, Шешељ је направио „техничку коалицију” Српске радикалне странке са Демократском странком и Демократском странком Србије. Чланице коалиције су се обавезале да ће направити заједничку листу на предстојећим локалним изборима и да ће координисано деловати у Скупштини. Шешељ је опет ухапшен у Гњилану 1995. године због оранизовања скупа без одобрења полиције.

Победом Српске радикалне странке на локалним изборима 1996. године у Земуну, којем је припадала и Батајница где је Шешељ живео, изабран је за председника Скупштине Општине Земун. У посету Србији доводи Жан-Марија ле Пена и Владимира Жириновског.

На изборима за председника Србије одржаним 21. септембра 1997. године, Војислав Шешељ је освојио 1.125.140 гласова и ушао у други изборни круг. Са 50,61% важећих гласачких листића победио је противкандидата СПС-а Зорана Лилића, исте године, 5. октобра. Избори су поновљени након што је Републичка изборна комисија објавила да је излазност била 48,88%. На поновљеним изборима који су одржани 7. децембра СПС кандидује Милана Милутиновића, тадашњег министра иностраних послова СРЈ, који Шешеља побеђује у другом кругу. Као и већина осталих званичних резултата избора из тог периода, и ови остају контроверзни, уз опште уверење да су фалсификовани на Шешељеву штету.

Војислав Шешељ изабран је за потпредседник Владе Републике Србије у кабинету Мирка Марјановића, 24. марта 1998. године. Позиција Србије на почетку мандата ове Владе била је тешка, а на њеном истеку и неупоредиво гора. Односи са Владом Републике Црне Горе су до краја заоштрени што је резултовало укидањем СРЈ 2003. године под влашћу Војислава Коштунице, а оружана побуна на Косову и Метохији ескалирала је у оштар рат који се, након референдума на којем је одбијено учешће међународних преговарача, снажних спољних притисака, и краха преговора у Рамбујеу, завршио злочиначком агресијом НАТО пакта, у пролеће 1999. године. Шешељ и остали чланови Владе из редова Српске радикалне странке су се успротивили потписивању Кумановаског споразума и поднели оставке на чланство у Влади, али су, због националних интереса наставили да обављају своје дужности. У овом периоду Шешељ је био изабран и за редовног професора на Правном факултету у Београду. Објавио је велики број књига и памфлета, стручних и политичких текстова, укључујући и уџбеник из предмета Политички систем који је од 2000. до 2001. предавао на Правном факултету у Београду.

Његова политичка каријера је привремено прекинута фебруара 2003. године одласком у Хаг, где му се пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију судило по оптужбама за злочине против човечности и кршења права и обичаја ратовања.

Након повратка из притвора Хашког трибунала, новембра 2014. године Шешељ се одмах активно укључио у политички живот Србије, одржавајући конференције за новинаре, гостујући у телевизијским емисијама, обилазећи општинске одборе и држећи трибине по градовима. На ванредним парламентарним изборима 24. априла 2016. године Српска радикална странка је након четири године поново постала парламентарна, освојивши 8,10% гласова, а Шешељ је након тринаест година поново постао народни посланик. Војислав Шешељ се кандидовао на изборима за председника Србије 2017. године.

ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА
Судско веће Хашког трибунала изрекло је 31. марта 2016. године ослобађајућу првостепену пресуду Војиславу Шешељу, без његовог присуства, по свих девет тачака оптужнице која га је теретила да је говором мржње подстицао и подржавао ратне злочине у Хрватској и БиХ и протеривање Хрвата из сремског села Хртковци деведесетих година прошлог века. Судско веће је жестоко критиковало рад тужилаштва наводећи да је доказни материјал био пун „нејасноћа и недоследности” а „наводни злочиначки циљ варирао по потреби оптужнице”. Шешељ је ослобођен кривице за злочине против човечности (прогон несрба на политичкој, расној, етничкој и верској основи, депортацију и присилно премештање). Није крив ни за кршење закона и обичаја рата (убиства, мучење, окрутно поступање, безобзирно разарање села или пустошење које није оправдано војном нуждом, уништавање верских објеката и пљачкање јавне или приватне имовине). Веће је утврдило да није постојао удружени злочиначки подухват чији је циљ било стварање јединствене српске државе на великим деловима територија Хрватске и БиХ, односно Велике Србије, у којем је — по оптужници — са Шешељем учествовао и тадашњи председник Србије Слободан Милошевић и други српски војни, политички и полицијски званичници. Пресудом Хашког трибунала идеја Влике Србије призната је као легитимни чин.
ДРУГОСТЕПЕНА ПРЕСУДА
Жалбено веће Међународног резидуалног Механизма за кривичне судове (наследник Хашког трибунала), усвојивши делимично захтев Тужилаштва, осудило је, 11. априла 2018. године, Војислава Шешеља на десет година затвора због „подстицања на прогон (присилно расељавање), депортацију и друга нехумана дела (присилно премештање), као злочине против човечности, и за чињење прогона (кршење права на безбедност), као злочин против човечности у Хртковцима, у Војводини“. Жалбено веће је овом одлуком преиначило првостепену ослобађајућу пресуду, којом је марту 2016. године био ослобођен од свих оптужби Хашког тужилаштва. Пошто се у казну урачунава време проведено у притвору, Војислав Шешељ неће служити изречену казну која је и донета да би покрила време његовог незаконитог притвора. Војислав Шешељ, као што је и најавио, није присуствовао изрицању пресуде, а раније је најавио и да се више никада неће добровољно вратити у Хашки трибунал. Војислав Шешељ припрема захтев за обнову поступка уз нове доказе да нико из Хртковаца није протеран.

Вишеструко одликован највишим признањима Србије и Републике Српске. О одликовањима и признањима које је до сада добио др Војислав Шешељ можете прочитати овде.

Из првог брака има сина Николу, који је рођен 1984. године, док је Војислав Шешељ био у затвору.

У браку са супругом Јадранком има три сина: Александра (1993), Михаила (1996) и Владимира (1998). Од сина Николе има унуке Војислава (2002) и Љубомира (2004).