Стоп Хагу :: Став према Хагу


Део из Поднеска 6 проф. др Војислава Шешеља

Аргументовање мог правног и политичког става према

Међународном кривичном суду за бившу Југославију


Мој политички и правни став према овом суду је изразито негативан, а такав став се темељи на неприкосновеној стручној аргументацији, којој ни судски ни тужилачки органи једноставно не могу противречити ни с минимумом правног основа.

Процес разбијања Југославије и сламања српског државотворног пројекта вољом западних сила добио је још једну компоненту, срачунату на постизање међународноправног санкционисања, политичког дезавуисања и моралног дискредитовања српске националне идеје. Конституисан је одлуком Савета безбедности Уједињених нација, на директно америчко инсистирање, у форми ад хок трибунала, Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године. Сама идеја о формирању Међународног кривичног трибунала који би превасходно гонио ратне злочине врло је стара, мада међународна кривична дела све до Римског суда, никада нису формално-правно прецизирана, ни кодификована, нити су им одређене санкције за извршиоце. Уместо да Уједињене нације приступе формирању универзалног суда који би се односио на грађане свих земаља чланица, образован је специјални суд који је надлежан само за починиоце међународних кривичних дела на простору бивше Југославије, на брзину су кодификоване старе и тек прокламоване норме међународног права, произвољно прописане санкције које омогућавају невероватно широк оквир судијског опредељивања између најблаже и најстроже, чиме се у старту онемогућава политика равномерног и објективног кажњавања. Такав суд је формиран упркос чињеници да су Уједињене нације већ интензивно радиле на формирању сталног међународног кривичног суда, а Међународна правна комисија је на захтев Генералне скупштине, већ тада израдила и упутила на јавну расправу нацрт кодекса о кривичним делима против мира и безбедности човечанства и нацрт статута Међународног кривичног суда. Уосталом, чланом 5б нацрта Декларације о независности и непристрасности судства, поротника и пресудитеља и независности адвоката изричито је наглашено да “никакви ад хок судови не могу да замене надлежност законитих судова.”

С једне стране, Генерална скупштина је трагала за варијантом формирања интернационалног суда који ће гонити и кажњавати извршиоце повреде међународног хуманитарног права, а да при том не доведе у питање правни суверенитет, територијални интегритет и политичку независност држава, као и право народа на самоопредељење. С друге стране, Савет безбедности, под америчким диктатом, својом резолуцијом, као властити помоћни орган, формира специјални Међународни трибунал, па тако, супротно Повељи Уједињених нација, неовлашћено присваја право да сам креира и намеће сувереним државама императивне норме у форми ултиматума, иако је Лондонска конференција о претходној Југославији из 1992. године, констатујући реалност повреда међународног ратног и хуманитарног права у оружаним сукобима, одлучила да се приступи међународној истрази и правној акцији кажњавања починилаца, као и изради студије којом би се обухватила сва правна проблематика сталног међународног кривичног суда. Десило се још једно сукобљавање силе и права у коме је сила однела превагу. Како указује Митар Кокољ, “након наглог нестанка глобалне равнотеже у свету, уочавају се нагле и невероватне промене у ставовима и приступима политичким, па и правним питањима. Понашање моћних сила одједном постаје ретроградно, а резултат таквог понашања је напуштање идеје и свега онога што је урађено на плану оснивања сталног међународног кривичног суда. Невероватном брзином се оснива, не универзални суд за цели свет, већ ад хок за малу територију или део тога света. Међународни кривични суд који је, према замишљањима и припремањима, требао да суди држављанима великих сила због њихових злочина и агресивних ратова вођених свуда у свету, претворио се у суд у рукама моћних пред којим ће судити припадницима малих народа.” (Митар Кокољ: Међународни кривични суд за претходну Југославију (коме се суди у Хагу?), “Центар маркетинг”, Београд, 1995, стр. 2.)

Пошто је у међународном праву неспоран принцип универзалности и незастаривости гоњења за почињене ратне злочине, њиме се подразумева једнак третман свих извршилаца, без обзира чији су држављани, на бази објективно почињеног дела и субјективне кривице починиоца. У случају Хашког трибунала трајност општих правних начела узмиче пред актуелним интересима великих сила и евентуално постигнутих политичких компромиса међу њима. Зато није примарно гоњење ратних злочинаца како би били примарно кажњени за почињене злочине, а сврха кажњавања се постизала и превентивним деловањем изречене пресуде на одустајање могућих нових извршилаца у будућности, него провођење освете силних и тренутно победнички еуфоричних над слабим и бар засад пораженим. При томе је и из статутарних норми оваквог трибунала избачен злочин против мира, а то “брисање је извршено са циљем да они који су планирали, припремали и извели рушење суверене државе не одговарају. То јасно потврђује да су извршиоци ратних злочина против мира изван територије претходне Југославије. У документима и наступима креатора и реализатора нове идеје о ад хок међународном трибуналу осећа се да нису сигурни у легалитет и легитимитет овог суда јер настоје да за њега обезбеде већу подршку. Управо зато у извештају Комитета за спољне послове и безбедност Европског парламента се каже да политичка тежина и делотворност Трибунала зависе од демократске подршке влада и широке подршке јавности.” (стр. 3.)

Злочини против човечности, ратног и хуманитарног права морали би бити универзално правно дефинисани као деликти међународног карактера, а не волунтаристичком политикантском вољом одређени као инструмент реализације америчких политичких интереса у једном геополитичком случају, док су сви остали ранији, садашњи и будући злочини исте врсте игнорисани и њихови починиоци практично амнестирани од сваког међународног гоњења. Одричући се објективности у приступу балканској кризи, Савет безбедности је уништио сопствени кредибилитет и углед Уједињених нација као универзалне међународне организације, која је постала пуко средство спровођења вашингтонске спољне политике. Заправо, Уједињене нације су “нестанком глобалне равнотеже у свету претворене у сервис једне силе”, што је резултирало брзим доношењем одлука о питањима у погледу којих се педесет година није могло договорити.” (стр. 3.) Невероватна брзина и брзоплетост су главне карактеристике свих наредних потеза који су повлачени, како би се искључиво политичари српске националности што пре прогласили кривим, без обазирања на питање исправности формално-правне процедуре. Брзина је важнија од објективности, амерички интерес је примаран у односу на начело непристрасности и непрејудицирање кривице и исхода суђења, док истина суштински никога није ни интересовала. Једна веома важна димензија међународног права стекла је атрибут експерименталности, што је у историјском смислу крајње опасан преседан који целом међународном поретку одузима својство правности у модерном демократском смислу речи.

Сам акт оснивања оваквог специјалног трибунала је дискриминаторски облик кршења основних принципа међународног права од стране интернационалне институције која би то право примарно морала да штити, имајући то као своју основну обавезу. Оно што Американци и њихови савезници нису могли у потпуности да реше у складу са сопственим интересима, решавају брутално формирајући квази-судски орган који ће физички елиминисати њихове противнике и наметнути им негативну идеолошку квалификацију на основу противправне пресуде којом се они проглашавају за ратне злочинце. Планирано је истовремено да осуда српских политичких лидера за набеђене ратне злочине као конкретну правну последицу има стварање аргументације за наметање српској држави и народу исплату ратних репарација управо онима који су својим сепаратистичким насилним акцијама изазвали рат. Оснивањем оваквог трибунала није суштински мотивисана потребама успостављања и одржања мира и безбедности, него настојањем да се прибави ефикасно средство политичког притиска. Ни у једној држави на свету не постоје кривични судови као помоћни органи извршне власти, њима подређени, односно обавезни да њихове налоге извршавају. Основни налог је да се суди српским политичким и војним лидерима, а како су они у прво време били недоступни, кренула је хајка на Србе широм Западне Европе, који су хапшени на основу претпоставки, инсинуација и непроверених денунцијација, да би се кажњавали на врло високе казне затвора, а да најчешће није доказана никаква директна веза између њих и конкретних почињених злочина.



а) Савет безбедности је брутално прекршио Повељу Уједињених нација

Овај међународни трибунал, на коме ми предстоји суђење, формиран је најгрубљим кршењем Повеље Уједињених нација од стране извршног војно-политичког органа који је обавезан да се стриктно придржава њених одредби у извршавању сопствених надлежности, као и да спречава да је други субјекти крше. Тиме је почињен велики међународни злочин, а директна последица тог злочина, продукт кршења Повеље, спрема се да мени суди. Наравно, ја нисам никада избегавао то суђење јер осећам да имам довољно снаге и способности да докажем противправност и институције и поступка који се пред њим води. То је моја морална обавеза као интелектуалца и политичара, пред својим народом и целим човечанством, да се ефикасно супротставим бесправљу па макар оно потицало од установе највишег ранга.

Савет безбедности Уједињених нација усвојио је већи број резолуција којима је третирана југословенска криза и грађански рат. Неке од њих су се тицале ратних злочина и других повреда међународног хуманитарног права. Тако је први пут у тачки пет Резолуције 752, од 15. маја 1992. године, саопштено да Савет безбедности “апелује на све стране и остале заинтересоване да се осигурају да хитно и у било којем делу бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије престану присилна протеривања људи из њихових домова и сваки други покушаји чији је циљ промена етничког састава становништва.” Раније је било говора само о расељеним лицима услед ратних сукоба, мада су већ стотине хиљада Срба биле систематски протеране са подручја некадашње хрватске федералне јединице. У првом помињању присилних протеривања нису поменути субјекти који су то чинили. У преамбули Резолуције 757, од 30. маја 1992. године, којом су успостављене санкције Савезној Републици Југославији, Савет безбедности је изразио “жаљење због тога што његовом позиву на хитну обуставу присилног исељавања и покушаја да се измени етнички састав становништва није посвећена пажња, и поново наглашавајући у том контексту потребу за ефикасном заштитом људских права и основних слобода, укључујући ту и права и слободе етничких мањина.” Уз то, Савет безбедности наводи да је “дубоко забринут такође и због збивања у Хрватској укључујући ту непрестане повреде прекида ватре и даље протеривање цивила несрпске националности, као и опструкцију и одсуство сарадње са УНПРОФОР-ом у другим деловима Хрватске.” Од тада су непрекидно Срби прозивани као главни кривци за рат и кршење међународног права, мада су злочини над њима први почињени и својом масовношћу су далеко превазишли злочине који су са њихове стране вршени над другима. Резолуцијом 769, од 7. августа 1992. године, Савет “енергично осуђује злостављање цивилног становништва, посебно из етничких разлога.” Резолуцијом 770, од 13. августа 1992. године, која се тиче хуманитарне помоћи Босни и Херцеговини, Савет у преамбули каже да је “запрепашћен чињеницом да се настављају услови који спречавају допремање хуманитарне помоћи онима којима је она намењена у Босни и Херцеговини, што има за последицу патње народа у тој земљи”, као и да је “озбиљно забринут због извештаја о малтретирању цивила заточених у логорима, затворима и центрима за притвор.”

Резолуција 771, од 12. августа 1992. године, у целости је третирала питање ратних злочина, помињући од изражавања озбиљне забринутости у преамбули “због сталних извештаја о распрострањеном кршењу међународног хуманитарног права на просторима бивше Југославије, а посебно у Босни и Херцеговини, укључујући и извештаје о масовном насилном протеривању и депортацији цивила, држању и малтретирању цивила у центрима за притвор, осмишљеним нападима на лица која не учествују у сукобима, на болнице и кола хитне помоћи, ометање допремања хране и лекова цивилном становништву, и обесно разарање и уништавање имовине.” Текст Резолуције садржан је у укупно осам тачака и у њима Савет безбедности: 1. Потврђује да су све стране у сукобу дужне да се придржавају својих обавеза према међународном хуманитарном праву, а посебно из Женевских конвенција од 12. августа 1949. године, као и да су лица појединачно одговорна за те повреде; 2. Оштро осуђује сваку повреду међународног хуманитарног права, укључујући оне који су укључени у праксу “етничког чишћења”; 3. Захтева да све стране и други инволвирани у бившој Југославији, као и све војне формације у Босни и Херцеговини одмах престану са и уздрже се од свих повреда међународног хуманитарног права, укључујући акције које су горе наведене; 4. Даље захтева да се свим релевантним хуманитарним организацијама, а посебно Међународном комитету Црвеног крста, омогући хитан, неометан и сталан приступ логорима, затворима и центрима за притвор на просторима бивше Југославије и позивају све стране да учине све што је у њиховој моћи да се олакша такав приступ; 5. Позива државе и, по потреби, међународне хуманитарне организације, да прикупљају и обрађују аргументоване податке којима располажу или који су им достављени у вези са кршењем хуманитарног права, укључујући озбиљне повреде Женевских конвенција, што се врши на просторима бивше Југославије, као и да те податке ставе на располагање Савету; 6. Тражи од Генералног секретара да прикупи и обради информације које Савет доставља сходно тачки 5. и да Савету поднесе извештај у коме ће резимирати те информације и дати препоруке за евентуално предузимање додатних одговарајућих мера као одговор на информације; 7. Одлучује, делујући у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација, да све стране као и други инволвирани у бившој Југославији, као и све војне формације у Босни и Херцеговини, треба да се придржавају одредаба ове Резолуције, у супротном Савет ће морати да предузме даље мере у складу са Повељом; 8. Одлучује да и даље активно прати ово питање.”

Убрзо је уследила Резолуција 780, од 6. октобра 1992. године, којом се поново подсећа на све раније захтеве да се престане са кршењем међународног хуманитарног права у ратним сукобима, посебно потенцирајући масовне погроме и праксу етничког чишћења. Од држава и међународних хуманитарних организација се тражи да прикупљене и евидентиране аргументоване информације које поседују или које им буду достављене “ставе на располагање у року од 30 дана од дана усвајања ове Резолуције и након тога по потреби, те да Комисији експерата из тачке 2. ове Резолуције пруже сваку другу одговарајућу помоћ.” У овој Резолуцији поента и јесте у тој тачки 2, којом се “тражи од Генералног секретара да хитно образује непристрасну Комисију експерата која би испитала и анализирала информације достављене сходно Резолуцији 771 (1992) и овој Резолуцији, заједно са другим информацијама које Комисија експерата може добити на основу сопствене истраге или напора истраге или напора других лица или тела сходно Резолуцији 771 (1992), у циљу достављања Генералном секретару закључака о доказима о тешким кршењима Женевских конвенција и другим кршењима међународног хуманитарног права на просторима бивше Југославије. У складу с тим, под тачком 3. “такође тражи од Генералног секретара да Савету поднесе извештај о формирању Комисије експерата”, као и тачком 4. “надаље тражи од Генералног секретара да Савету поднесе извештај о закључцима Комисије експерата и да те закључке узме у обзир у свим препорукама за даље одговарајуће кораке који се захтевају у Резолуцији 771 (1992).”

Проширење санкција Савезној Републици Југославији изгласано је Резолуцијом 787, од 16. новембра 1992. године, у чијој се преамбули, између осталог, констатује “са озбиљном забринутошћу Извештај специјалног известиоца који је наименован након специјалног заседања Комисије за људска права са задатком да испита ситуацију у вези са људским правима у бившој Југославији, у којем је јасно истакнуто да се настављају масовна и систематска кршења људских права и тешке повреде међународног хуманитарног права у Босни и Херцеговини.” Ту се тачком 8. каже да Савет безбедности “осуђује сва кршења међународног хуманитарног права, укључујући посебно праксу “етничког чишћења” као и намерно ометање дотура хране и лекова цивилном становништву у Босни и Херцеговини, и потврђује да ће они који врше или нареде вршење таквих поступака бити појединачно позвани на одговорност за њих.” Тачком 8. се “поздравља формирање комисије експерата предвиђене у тачки 2. Резолуције 780 (1992.) и захтева од Комисије да активно спроведе истрагу у вези са тешким облицима кршења Женевских конвенција и другим повредама међународног хуманитарног права до којих долази на територији бивше Југославије, посебно праксу “етничког чишћења.” Посебно је интересантно да се тачком 5. ове Резолуције захтева повлачење хрватске војске из Босне и Херцеговине, а тачкама од 9. до 15. проширују и заоштравају санкције Савезној Републици Југославији, мада југословенске војске није било у Босни и Херцеговини. Хрватска никада није подвргавана санкцијама, иако је њена војска била несумњиво агресорска, јер су регуларне трупе упућиване у рат са муслиманима у централној Босни, али и на друга подручја у више наврата.

Одлука о оснивању Међународног суда за кривично гоњење лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права извршених на територији бивше Југославије од 1992. године донесшена је Резолуцијом 808, од 22. фебруара 1993. године, у чијој су преамбули потврђене све раније резолуције, релевантне за ову проблематику, посебно “подсећајући на параграф 10 Резолуције 764 (1992.) од 13. јула 1992. године у којем је Савет безбедности (прим. В.Ш.) потврдио да све стране морају да се повинују обавезама које проистичу из међународног хуманитарног права, а посебно из Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, “да су лица која се боре или издају наређења за озбиљно кршење Конвенције лично одговорна у односу на таква кршења.” Овакву одлуку Савет безбедности је донео “пошто је размотрио провизорни Извештај комисије стручњака формиране на основу Резолуције 780 (1992.) (С/25274), у којем је Комисија констатовала да би одлука о оснивању ад хок међународног суда у вези са догађајима на територији бивше Југославије била усклађена са смером њеног делања; изражавајући још једном озбиљну узнемиреност због нових вести о распрострањеном кршењу међународног хуманитарног права које се дешава на територији бивше Југославије, укључујући извештаје о масовном убијању и настављању праксе “етничког чишћења”; закључујући да ова ситуација представља опасност по међународни мир и безбедност; решен да стане на пут таквим злочинима и предузме ефикасне мере да се пред лице правде изведу особе које су одговорне за њих; убеђен да би у посебним околностима бивше Југославије оснивање међународног суда омогућило да се овај циљ оствари и да би допринело повратку и очувању мира; примајући к знању, с тим у вези, препоруку копредседника Управног комитета Међународне конференције о бившој Југославији за оснивањем таквог суда (С/25221); примајући такође к знању с озбиљном забринутошћу “Извештај Истражне комисије Европске заједнице о поступању са муслиманским женама у бившој Југославији (С/25240, Анекс И)”; примајући даље к знању Извештај Комисије правника који је поднела Италија (С/25300) и Извештај који је доставио стални представник Шведске у име актуелног председавајућег земаља учесница на Конференцији о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС) (С/25307).” Другом тачком ове одлуке Савет безбедности “захтева од Генералног секретара да што пре, а по могућству у року од највише 60 дана по усвајању ове резолуције, поднесе Савету на разматрање извештај о свим аспектима овог питања, укључујући конкретне предлоге, а где је то могуће, и опције за ефикасно и брзо спровођење одлуке садржане у горе поменутом параграфу 1, водећи рачуна о предлозима које у том правцу изложе земље чланице.”

Захтевајући обустављање напада на Сребреницу, Савет безбедности у преамбули Резолуције 819, од 17. априла 1993. године, између осталог констатује “да је Међународни суд правде у свом Решењу од 8. априла 1993. у вези са применом Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херцеговина) против Југославије (Србије и Црне Горе) једногласно назначио као привремену меру да Влада Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора) треба одмах да у складу са својом обавезом из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида од 9. децембра 1948. предузме све мере у оквиру својих моћи да се спрече злочини геноцида.” Уз то, Савет истиче да је “свестан да је трагична ситуација на хуманитарном плану у Сребреници и околини директна последица бруталних акција паравојних јединица босанских Срба, којима је силом приморан на исељавање велики број цивила, посебно жена, деце и старих лица.” И Резолуцијом 820, од 18. априла 1992. године, којим је пружена подршка Венс-Овеновом плану, Савет безбедности је нагласио да потврђује Резолуцију број 808 (1993) “у којој је одлучио да ће бити основан међународни суд како би се повео поступак против лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права почињене на територији бивше Југославије од 1991. године надаље и у којој је захтевао од Генералног секретара да што је пре могућно поднесе извештај о томе.” И у тачки 3. се каже да Савет безбедности “још једном осуђује све повреде међународног хуманитарног права, укључујући ту пре свега праксу “етничког чишћења” и масовно организовано и систематско затварање и силовање жена, и потврђује да ће сви они који чине или су починили или наређују или су пак наредили да се почине такве акције сносити личну одговорност за те акције.” Савет безбедности је и 6. маја 1993. године, у Резолуцији 824, која се тицала безбедности у заштићеним зонама Босне и Херцеговине, поново потврдила осуду свих кршења међународног хуманитарног права, посебно етничко чишћење и сваку праксу која има тај циљ, као и онемогућавање или ометање приступа цивила хуманитарној помоћи и услугама као што су медицинска помоћ и основне потребе.”

Све те резолуције које су третирале кршење међународног хуманитарног права претходиле су извештају Генералног секретара Уједињених нација према параграфу 2. Резолуције 808 (1993) Савета безбедности, подношењем крајем маја 1993. године Савету безбедности. Томе је претходио већ поменути привремени извештај Комисије експерата који је Генерални секретар као додатак своме писму упутио 9. фебруара 1993. председнику Савета безбедности, а “у коме се закључује да су на територији претходне Југославије извршене тешке повреде и друга насиља над међународним хуманитарним правом, укључујући намерно убијање, “етничко чишћење”, масовна убиства, тортуре, силовања, пљачке и уништење имовине становништва, уништење објеката културе и религијских објеката и самовољно затварање. У свом извештају Комисија је забележила да ако би Савет безбедности или компетентни орган УН, одлучио да установи ад хок међународни трибунал, таква одлука би била у сагласности са одређивањем њиховог рада.” Генерални секретар је констатовао да је на основу таквог извештаја Савет безбедности поново “изразио своја озбиљна упозорења због настављених извештавања о распрострањеним повредама међународног хуманитарног права, што се збило у оквиру територије претходне Југославије, укључујући извештаје о масовним убијањима и настављањем праксе “етничког чишћења”, што је послужило као формални основ приступања организовању специјалног међународног суда. Након што је дао краћу ретроспективу свих дотадашњих потеза, Генерални секретар у тачки 12. свог извештаја тумачи одлуку Савета безбедности о установљењу међународног трибунала, сводећи је “у оквир и циљ: гоњење лица одговорних за озбиљна насиља над међународним хуманитарним правом извршеним на територији претходне Југославије од 1991. године. Одлука се не односи на установљење међународне кривичне надлежности уопште, нити на стварање међународног кривичног суда сталног карактера, која питања су остала под активним разматрањем Међународне правне комисије и Генералне скупштине.” Овде заправо Генерални секретар јавно признаје да је Савет безбедности преотео део надлежности Генералне скупштине и Међународне правне комисије.

Генерални секретар у тачки 19. Извештаја отворено признаје да приступ формирању ад хок међународног трибунала није био нормалан, па чак и објашњава какав би морао бити регуларан прилаз том проблему. Он каже да “приступ који би се, у нормалном току догађаја, могао следити у установљењу међународног трибунала могао би бити закључење уговора којим би државе уговорнице успоставиле трибунал и прихватиле његов статут. Тај уговор би био потписан и усвојен од одговарајућег међународног тела (Генерална скупштина или специјално сазвана конференција) и био даље отворен за потписивање и ратификацију. Такав приступ би имао предност у омогућавању детаљног истицања и елаборације свих питања која припадају установљењу међународног трибунала. То би, такође, омогућило да државе које учествују у преговорима и закључивању уговора у потпуности изразе своју суверену вољу, посебно да ли оне желе да постану чланице или не.” Очигледно је да Генерални секретар није баш био потпуна незналица. Знао је он врло добро процедуру формирања међународних судова, али је овде воља западних сила у њиховим антисрпским политичким настојањима била изнад сваке правне процедуре. Гажење принципа легалности и легитимности у овом случају он правда у тачки 20. следећим речима: “Како је то било истакнуто у многим примљеним материјалима, уговорни приступ излаже штети тражено разумно време за установљење инструмената и затим за остварење траженог броја ратификација за ступање на снагу. Чак не би било гаранције да би био примљен од оних држава које би требале бити чланице уговора.”

У питању је била журба, превелика журба. Ако вам се жури да по сваку цену некога осудите, онда вас не интересује да ли ћете то учинити регуларним или незаконитим судом. “Нека виси Педро!” А зашто заправо Педро виси, често не знају ни они који су га обесили. Важно је да виси. Оваквом методом правда је задовољена и кад се не осуди прави већ набеђени кривац. Праведно је само оно што је неспорно у интересу Сједињених Америчких Држава и њихових савезника из Северноатлантског пакта. Они су себе одавно прогласили искључивим и неприкосновеним тумачима аутентичне воље међународне заједнице. Иако су многи угледни правници благовремено упозоравали Генералног секретара да се на овакав волунтаристички начин не могу образовати међународни кривични судови, он је закључио да му је политички много пробитачније и вероватно финансијски уносније да се у дилеми између принципа владавине права и америчких жеља редовно прилагоди ономе што Американци од њега очекују. А, јадан, признаје да су га упозоравали, о чему сведочи тачка 21. његовог извештаја: “Бројне сугестије су претходно достављене у циљу да би Генерална скупштина, као најрепрезентативнији орган УН, требала имати улогу у установљењу међународног трибунала уз њену улогу у административним и функцијским аспектима овог питања. Увођење УН у стварање нацрта или предлога статута међународног трибунала, не би се могло ускладити са ургентношћу која је изражена од Савета безбедности у Резолуцији 808 (1993). Генерални секретар верује да има других начина за укључење Генералне скупштине у установљење међународног трибунала.” Генералној скупштини се прво отме једна од њених изворних надлежности и препусти на одлучивање ненадлежном органу, а онда се изражава вера да је ипак могућ неки облик успешног учешћа Генералне скупштине, али се не зна какво би оно било и коликог правног и политичког домета. Тако би се могло десити у Америци да председник мисли да му је Врховни суд превише спор, па му ургентна потреба налаже да се судска надлежност пренесе на владу. Или, у погледу формирања судова, да се надлежност са Конгреса као највишег органа законодавне, пренесе на извршну власт. Извршна власт формира судове! Такав преседан није забележан у демократским системима поделе власти, нити би се овом кључном принципу могао прилагодити у било каквим околностима, осим кад је реч о војним судовима, посебно преким. Хашки трибунал и јесте једна врста преког војног суда.

Из овакве накарадне логике коју је америчка администрација наметнула Генералном секретару, а он је својски прихватио, следе и тачке 22, 23. и 24. Извештаја у којима у целини стоји: “У светлу кршења уговорног приступа у овом специфичном случају и потребе означене у Резолуцији 808 (1993) за ефикасно и брзо извршење одлуке да се установи међународни трибунал, Генерални секретар верује да би међународни трибунал требао бити установљен одлуком Савета безбедности на основу Главе VII Повеље УН. Таква одлука би установила меру за одржавање или успостављање међународног мира и безбедности, следећи потребу означавања постојања претње по мир, повреду мира или акт агресије. Овај приступ би имао предност пошто је брз и ефикасан, тако би све државе биле под везаном обавезом да предузму сваку акцију која се тражи да се изврши одлука прихваћена као реализација мере према Глави VII Повеље УН. У посебном случају претходне Југославије, Генерални секретар верује да би установљење међународног трибунала средствима Главе VII било легално потврђено, према условима предмета и циља одлуке, како је означено у претходним параграфима и у претходној пракси Савета безбедности.”

Судови се формирају да суде злочинцима, а суђења се одвијају по извршењу кривичних дела. Како би то судови могли да одржавају или успостављају међународни мир и безбедност? Можда тако што ће се по субјективном америчком критеријуму са јавне сцене уклањати непослушни политичари јер су претња по пакс американа. Ако је толико важна брзина и ефикасност, зашто се уопште формира овакав скарадни међународни трибунал? Зашто одмах и без икаквог претходног поступка санкције не изриче Савет безбедности и поштом пошаље налог да се оне према појединим лицима стриктно спроведу? Крајње је неуко и неинтелигентно објашњење из тачке 25. и 26. које посебно инсистира на постојању посебних околности у случају бивше Југославије, које правдају рушење елементарних принципа међународног јавног и кривичног права. То овако дословно изгледа: “Како је означено у параграфу 10. Савет безбедности је већ одредио да ситуације изложене у сталним извештајима о широко распрострањеним насиљима над међународним хуманитарним правом извршеним у претходној Југославији, настављају да прете међународном миру и безбедности. Савет је, такође, одлучио према Глави VII Повеље УН, да се све стране, као и други заинтересовани у претходној Југославији као и све војне снаге у БиХ, придржавају уредаба Резолуције 771 (1992), чије кршење би захтевало предузимање даљих мера из Повеље. Даље, Савет је поново потврдио да су све стране у претходној Југославији дужне да се повинују обавезама из међународног хуманитарног права и посебно Женевских конвенција од 12. 8. 1949. године и да су лица која врше или наређују да се врше озбиљне повреде конвенција, индивидуално одговорне за те повреде. Коначно, Савет безбедности је утврдио у Резолуцији 808 (1993) да је био уверен да би у посебним околностима претходне Југославије, установљење међународног трибунала донело извршење циља да дође до престанка тих злочина и да би предузимањем ефикасних мера довело пред лице правде лица одговорна за њих, и да би допринело успостављању и одржању мира.”

Право изненађење тек следи. Тачкама 27. и 28. ад хок међународни кривични трибунал се дефинише као помоћни орган Савета безбедности, и то на следећи начин образлаже: “Савет безбедности је у различитим приликама усвајао одлуке Према Глави VII у циљу успостављања и одржавања међународног мира и безбедности, који је укључио установљење помоћног органа за разне циљеве. Веза може у том погледу бити учињена према Резолуцији 687 (1991) Савета безбедности и следећим резолуцијама у вези са ситуацијом између Ирака и Кувајта. У овом последњем случају, Савет безбедности би установио, као присилну меру, према Глави VII, помоћни орган у оквиру услова члана 29. Повеље УН, али судске природе. Овај би орган, наравно, извршавао своје функције независно од политичких разматрања, не би био субјекат власти или контроле у погледу својих судских функција. Као извршна мера према Глави VII, међутим, међународни трибунал би био повезан са успостављањем и одржавањем међународног мира и безбедности на територији претходне Југославије и одлука Савета безбедности у вези с тим.” Успостављање и одржавање међународног мира и безбедности до сада се постизало слањем “плавих шлемова” на неуралгичне тачке и разним политичким потезима. Овде се не ради о кажњавању криваца за нарушавање међународног мира и безбедности, него починилаца сасвим другачијих кривичних дела. Међународни трибунал не може сам по себи да представља присилну меру у форми помоћног органа. Да је регуларно установљен, он сам би могао да изриче присилне мере казнене, односно судске природе. Недопустива је оваква политичка инструментализација судства као казна за непослушност великим и моћним.

Питањем извора права и креирања правних норми делимично се бави тачка 29. Извештаја у којој се истиче да “у додељивању међународном трибуналу питања гоњења лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права, Савет безбедности не би стварао то право. Пре би међународни трибунал имао задатак да примењује постојеће међународно хуманитарно право.” Уз сугерисање основног концепта и одређених одредби статута таквог трибунала, тачком 31. дефинише се питање надлежности међународног трибунала тако што се наглашава да она “произилази из мандата предвиђеног у параграфу 1. Резолуције 808 (1993). Овај део извештаја ће учинити предлоге у вези са основним елементима своје надлежности: рационе материа (стварна надлежност), рационе персона (лична надлежност), рационе лоци (територијална надлежност) и рационе темпорис (временска надлежност), такође питање равноправне надлежности међународног трибунала и националних судова.”

На основу таквог извештаја Генералног секретара, Савет безбедности је 25. маја 1993. године усвојио Резолуцију 827 којом је потврдио све раније релевантне резолуције и изразио став да комисија експерата треба ургентно да настави са прикупљањем информација о тешким повредама Женевских конвенција и другим повредама међународног хуманитарног права, а првом тачком је одобрио извештај Генералног секретара, након што је у преамбули за ту и осталих осам тачака констатовано да се то чини из следећих побуда: “Изражавајући поново озбиљно упозорење због сталних извештаја о распрострањеним флагрантним повредама међународног хуманитарног права у оквиру територије претходне Југославије и посебно у Републици БиХ, укључујући извештај о масовним убијањима и систематским затварањима, силовањима жена и настављању праксе “етничког чишћења”, укључујући стицање и држање територије, утврђујући да ова ситуација одржава установљену претњу међународном миру и безбедности; одређујући да учини крај таквим злочинима и да предузме ефективне мере да приведе правди лица одговорна за њих уверени да у посебним околностима претходне Југославије установљене од Савета као ад хок мере Међународног трибунала и гоњење лица одговорних за горе наведене повреде међународног хуманитарног права, ће учествовати у осигурању да се такве повреде зауставе и ефективно обештете.”

Тачком 2. Резолуције, Савет безбедности је формулисао да је донео одлуку “да установи Међународни трибунал ради суђења лицима одговорним за повреде међународног хуманитарног права извршене на територији претходне Југославије од 1. 1. 1991. до дана који ће бити одређен од Савета безбедности након успостављања мира и да усвоји Статут Међународног трибунала уз додавање горе поменутог извештаја.” Даљим тачкама се прецизира да Савет безбедности: “Захтева да Генерални секретар упозна судије Међународног кривичног трибунала са сугестијама примљеним од држава за правила процедуре и доказивање назначена у члану 15. Статута Међународног кривичног трибунала; 4. одлучује да ће све државе сарађивати у потпуности са Међународним кривичним трибуналом и његовим органима сагласно са овом резолуцијом и Статутом Међународног кривичног трибунала и да ће у вези с тим све државе предузети мере потребне по њиховом домаћем праву да уведу у свој правни систем одредбе ове резолуције и Статута, укључујући обавезе држава да се потчине захтевима за помоћ или налозима поднесеним од судећег одељења, према члану 29. Статута; 5. обавезује државе, међународне и невладине организације да учествују у финансирању, опремању и опслуживању Међународног кривичног трибунала, укључујући и понуду експертског особља; 6. одлучује да ће одређивање седишта Међународног кривичног трибунала да буде подређено закључивању појединачних аранжмана између Уједињених нација и Холандије који буду прихватљиви за Савет, као и да Међународни суд може да заседа и другде када сматра да је то потребно ради ефикасности у вршењу његових функција; 7. одлучује такође да Међународни суд ради без предрасуда у односу на право жртве да тражи, на одговарајући начин, обештећење за штету нанету кршењем међународног хуманитарног права; 8. захтева да Генерални секретар хитно примени ову Резолуцију, а посебно да спроведе практичне аранжмане ради што скоријег ефикасног функционисања Међународног суда, као и да периодично извештава Савет; 9. одлучује да и даље активно прати ово питање.”

Правно је потпуно неодрживо инсистирање да се основ и овлашћење Савету безбедности за оснивање ад хок међународног кривичног трибунала садржи у члану 29. и целој VII глави Повеље Уједињених нација из 1945. године. Чланом 29. је прописано да “Савет безбедности може створити помоћне органе које сматра потребним за вршење својих задатака.” Никада суд у демократско-правном поретку не може бити помоћни орган. Међународни судови би по демократском принципу поделе власти морали бити равноправни са Генералном скупштином као парламентарним и Саветом безбедности као егзекутивним органом, и од њих независни. Уосталом, ИXВ главом Повеље већ је успостављен Међународни суд, за који се чланом 92. прецизира да је “главни судски орган Уједињених нација. Он поступа у складу с приложеним статутом, који је заснован на Статуту Сталног суда међународне правде и чини саставни део ове повеље.” Чланом 34. Статута Међународног суда предвиђено је да “само државе могу бити странке у споровима пред Судом.” Државе се ту појављују као субјекти у споровима грађанско-правне и облигационе природе. Нигде није предвиђено оснивање кривичноправних судова, али таква могућност није ни изричито искључена. Међутим, процедура оснивања кривичних судова не сме бити једноставнија и произвољнија од процедуре формирања стварноправних и облигационих, односно трговинских. Све оно што је надлежност Међународног суда, формираног Повељом УН, може бити предмет решавања и арбитражних судова. По природи ствари, кривична дела не могу бити предмет арбитраже, јер је код њих примарно утврђивање субјективне кривице за објективни злочин, као и изрицање индивидуалне казне. Од француске буржоаске револуције наовамо, са демократског аспекта приступања правосудној проблематици, неподношљиво је да извршна власт формира кривичне судове, као и да кривични судови суде за кривицу која пре извршења дела није прецизно дефинисана као противзаконит и криминалан акт. Судови се обавезно установљавају већ самим конститутивним актом државе или међународне организације, или накнадно донесеним општим правним актом који је по правној снази и начину доношења подударан са конститутивним. У сваком случају, надлежна је искључиво законодавна власт. Међутим, у избору судија могућа су решења која подразумевају сарадњу извршне и законодавне власти, мада је примеренија ситуација у којој се извршна власт ни у то питање не меша. По члану 4. Статута Међународног суда, чланове Суда бирају Генерална скупштина и Савет безбедности с листе лица која су предложиле националне групе Сталног арбитражног суда.” Што се тиче осталих надлежности Савета безбедности по овом питању, по том истом члану 4. предвиђено је да и услове под којима једна држава која је страна овог Статута, али која није члан Уједињених нација, може да суделује у избору чланова суда, одређује, у одсуству посебног споразума, Генерална скупштина на препоруку Савета безбедности.” По члану 8. “Генерална скупштина и Савет безбедности приступају избору чланова Суда независно један од другог”, док се чланом 10. прецизира: “1. Сматрају се изабраним они кандидати који добију апсолутну већину гласова и у Генералној скупштини и у Савету безбедности. 2. Свако гласање у Савету безбедности, било за избор судија или за именовање чланова комисије о којој је реч у члану 12, биће објављено без икакве разлике између сталних и несталних чланова Савета безбедности. 3. У случају да више од једног држављанина исте државе добије апсолутну већину и у Генералној скупштини и у Савету безбедности, сматра се да је изабран само најстарији од њих.” Савет безбедности још има по члану 12. надлежност у одређивању рокова за попуну слободних судијских места и утврђивању датума избора, као што у многим државама Министарство правде расписује конкурс за избор судија и одлучује о другим техничким питањима. Апсолутно никаквих других надлежности Савет безбедности нема у погледу установљавања и функционисања Међународног суда. Аналогно томе, подразумева се да улога Савета безбедности не може бити ни у квалитативном ни у квантитативном погледу већа у случају евентуалног формирања сталног, привременог или специјалног међународног кривичног трибунала. Уосталом, по Повељи Уједињених нација Савет безбедности има надлежности искључиво у сфери мирног решавања спорова, предузимање акција у случају претње миру, повреде мира и акта агресије, као и коришћење регионалних споразума и успостављања међународног система старатељства.

Зато је и позивање на Главу VII Повеље, која се тиче деловања у случају претње миру, повреде мира и аката агресије, сасвим депласирана јер она не може представљати никакав правни основ за формирање специјалног међународног кривичног трибунала, јер тако нешто се ни као могућност не може наслутити, а камоли протумачити из њених укупно тринаест чланова. Прво, чланом 39. се каже да Савет безбедности утврђује постојање сваке претње миру, нарушања мира или акта агресије и даје препоруке или одлучује које ће се мере предузети у складу с члановима 41. и 42. ради одржавања или успостављања међународног мира и безбедности.” Хашки трибунал није формиран да би судио онима који прете миру, нарушавају мир или врше акте агресије, јер би се у противном пред њим првенствено нашли лидери западних агресорских земаља, чланица Саверноатлантског пакта. Очигледно је да је по овој одредби задатак Савета безбедности да очува или успостави мир, а не да евентуално индивидуално кажњава оне који су у прошлости нарушили мир. Друго, из члана 40. произилази могућност по којој, да би се спречило погоршање ситуације, Савет безбедности, пре него што да препоруке или одлучи о мерама предвиђеним у члану 39, може позвати заинтересоване стране да се повинују оним привременим мерама за које он сматра да су потребне или пожељне. Такве привремене мере не смеју утицати на права, захтеве или положај заинтересованих страна. Савет безбедности дужан је да води рачуна о неиспуњавању таквих привремених мера.” Формирање ад хок кривичног суда не може бити та врста привремене мере којом би се спречило погоршање ситуације. Људима се може судити због индивидуалне кривице за конкретна почињена кривична дела, а не због ситуације, ма каква она била. Ни вођење рачуна о неиспуњавању некаквих привремених мера не може резултовати оснивањем трибунала, јер се такве мере примењују према државама или другим странама у сукобу, а не према појединцима. Чак и да се примењују према појединцима, оне би могле бити мере ускраћивања, а не мере кажњавања.

Треће, те мере су, уосталом, прецизно дефинисане чланом 41. који гласи: “Савет безбедности може одлучити какве мере које не повлаче употребу оружане силе треба да се примене у циљу извршења његових одлука, и може позвати чланове Уједињених нација да примене такве мере. Ове могу да садрже потпун или делимичан прекид економских односа и железничких, поморских, ваздушних, поштанских, телеграфских, радиографских и других веза, а, исто тако, и прекид дипломатских односа.” Пошто су све такве мере овде таксативно набрајане, Савет безбедности ничим није овлашћен да им неке нове произвољно дописује. Четврто, члан 42. допушта могућност да, “ако Савет безбедности сматра да мере предвиђене у члану 41. не одговарају или се покаже да су недовољне, он може предузети такву акцију ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама која је потребна ради одржања или васпостављања међународног мира и безбедности. Таква акција може укључити демонстрације, блокаду и друге операције ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама чланова Уједињених нација.” Формирање Хашког кривичног суда свакако јесте својеврсна демонстрација силе у међународним односима, али није у питању демонстрација ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама, па се његово оснивање не може подвести ни под ову одредбу Повеље. Судови једноставно не спадају у предвиђено средство примене силе, можда из једноставног разлога што се у време писања Повеље и конституисања Уједињених нација нико није сетио да би се трибунали могли користити као носачи авиона или као крстареће ракете.

Пето, чланом 43. је прописано: “Да би допринели одржању међународног мира и безбедности, сви чланови Уједињених нација се обавезују да ставе на располагање Савету безбедности, на његов позив и у складу с посебним споразумом или споразумима оружане снаге, помоћ и олакшице, укључујући ту и право пролаза, неопходне ради одржања међународног мира и безбедности. Такав споразум или споразуми одређују бројно стање и врсту снага, њихов ступањ приправности и општи распоред као и природу олакшица и помоћи које се имају пружити. Споразум или споразуми биће предмет преговора који ће се на иницијативу Савета безбедности повести што је могуће пре. Они се закључују између Савета безбедности и група чланова и подлежу ратификацији држава потписница у складу с њиховим одговарајућим уставним поступцима. Чланице Уједињених нација су обавезане да ставе на располагање сопствене оружане снаге и пруже помоћ и олакшице, а не сопствене тужиоце и судије. Уосталом, можда је могуће да се судије и тужиоци прогласе оружаним снагама, да се наоружају и обуче за улогу која им је намењена у овом политичком трибуналу. И кад би у овом члану Повеља било неког правног основа за формирање Међународног кривичног суда, онда би то морао бити војни, а не цивилни суд.

Шесто, правног основа за формирање Међународног кривичног суда нема ни у члану 44. који гласи: “Кад Савет безбедности донесе одлуку о употреби силе, он ће, пре но што од члана који није у њему заступљен, затражити да стави на располагање оружане снаге у сврху испуњења обавеза преузетих на основу члана 43, позвати тога члана да, ако то жели, учествује у доношењу одлука Савета безбедности које се односе на употребу контингената оружаних снага тога члана.” Седмо, идентична је ситуација и са чланом 45. који одређује: “Да би се Уједињене нације оспособиле да предузимају хитне војне мере, чланови одржавају националне контингенте ваздухопловних снага спремне за неодложну заједничку међународну принудну акцију. Јачину и степен приправности ових контингената и планова за њихову заједничку акцију одређује Савет безбедности уз помоћ Комитета војног штаба, у границама утврђеним у посебном споразуму или споразумима наведеним у члану 43.” Осмо, чланом 46. је прописано да “планове за примену оружане силе израђује Савет безбедности уз помоћ Комитета војног штаба.” Девето, чланом 47. регулисано је питање руковођења међународним снагама, али о командовању трибуналом нема ни речи: “1. Оснива се Комитет војног штаба ради давања савета и указивања помоћи Савету безбедности у свим питањима која се тичу војних потреба Савета безбедности у сврху одржања међународног мира и безбедности, употребе и командовање снагама стављеним му на располагање, регулисање наоружања, као и могућег разоружања. 2. Комитет војног штаба сачињавају начелници штабова сталних чланова Савета безбедности или њихови представници. Комитет позива сваког члана Уједињених нација који није стално представљен у Комитету да му се придружи кад успешно обављање задатака Комитета захтева учешће тога члана у његовом раду. 3. Комитет војног штаба је одговоран пред Саветом безбедности за стратегијско руковођење свим оружаним снагама стављеним на располагање Савету безбедности. Питања која се тичу командовања тим снагама биће накнадно разрађена. 4. Комитет војног штаба, по овлашћењу Савета безбедности и после саветовања у одговарајућим регионалним установама, може да оснива регионалне поткомитете.”

Десето, правни основ за формирање Међународног кривичног суда немогуће је сагледати и у члану 48. у коме се каже да “акцију потребну за извршење одлука Савета безбедности у сврху одржања међународног мира и безбедности предузимају сви чланови Уједињених нација или неки од њих, према одлуци Савета безбедности. Такве одлуке извршавају чланови Уједињених нација непосредно а вођењем својих акција у одговарајућим међународним установама чији су чланови.” Једанаесто, исти је случај и са чланом 49, према коме “чланови Уједињених нација се удружују ради међусобног пружања помоћи при спровођењу мера које је донео Савет безбедности.” Дванаесто, никаквог правног основа нема ни у члану 50. у којем је иначе регулисано да “ако Савет безбедности предузме превентивне мере или принудне мере против било које државе свака друга држава, била чланица Уједињених нација или не, која се суочи с посебним економским проблемима насталим као последица тих мера, има право да се саветује са Саветом безбедности у вези с решавањем тих тешкоћа.” Тринаесто, узалудно је правни основ за формирање суда тражити и у члану 51, с обзиром да се њиме регулише сасвим другачија проблематика: “Ништа у овој Повељи не умањује уређено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана Уједињених нација, док Савет безбедности не предузме мере потребне за очување међународног мира и безбедности. О мерама које предузму чланови при вршењу овога права на самоодбрану биће одмах извештен Савет безбедности и оне неће ни на који начин да доведу у питање овлашћења и одговорност Савета безбедности да по овој Повељи предузме у свако доба такву акцију ако је сматра нужном ради одржања или васпостављања међународног мира и безбедности.”

Очигледно је да се Резолуцијом 827 Савет безбедности лажно позивао на члан 29. и целу VII главу Повеље Уједињених нација као на правни основ и овлашћење за оснивање Међународног кривичног трибунала. Он је тиме флагрантно прекршио Повељу самовољно присвајајући овлашћења која нису ничим прописана као његова надлежност. Кад се у некој држави деси да неки њен високи орган власти противуставно преотима највише правне и политичке надлежности, које му иначе унутар политичког система и правног поретка не припадају, на делу је државни удар. Савет безбедности је на међународном плану управо спровео специфичну варијанту државног удара. Преседан је веома опасан, јер је могуће у догледно време, по истом рецепту, да преотме и све друге надлежности Генералне скупштине, па да се светски поредак претвори у отворену диктатуру земаља чланица Савета безбедности односно великих сила сталних чланица или, што је најреалнији исход, диктатуру најмоћније силе – Сједињених Америчких Држава – којима Генерална скупштина представља само параван за самовољу.

По питању своје стварне надлежности (рационе материа) Хашки трибунал се декларативно првенствено бави кривичним санкционисањем лица који су одговорна за тешка кршења међународног хуманитарног права, а та кривична дела су квалификована као претња миру и безбедности, што није било немогуће у тренутку кад су таква дела чињена, али је Савет безбедности могао да делује превентивно и тако спречи њихово чињење. Најлакше је било да се то постигне очувањем Југославије, онемогућавањем њеног распада једностраним сепаратистичким актима владајућих врхушки неких од њених бивших федералних јединица. Историјско искуство је пружило огроман број веродостојних доказа да се распад Југославије не може одвијати без крвопролића. Аларм је прво представљало одстрањивање одредбе о Србима као конститутивном народу из хрватског устава, а онда и муслиманско-хрватска мајоризација над Србима, иако су по затеченом уставном тексту Срби, Хрвати и муслимани представљали три конститутивна народа без чије се међусобне сагласности по принципу консензуса није могао мењати уставни поредак Босне и Херцеговине.

Код формирања кривичног трибунала сви релевантни правни принципи су наглавачке изокренути. Својим накарадним тумачењем VII главе Повеље Генерални секретар је извршио својеврсну ревизију Повеље Уједињених нација, иако као главни административни службеник ове међународне организације, ничим није за тако нешто овлашћен. Једини аутентични тумач Повеље може бити Генерална скупштина, што се јасно види из члана 10, који гласи: “Генерална скупштина може расправљати о свим питањима или о свим предметима у оквиру ове Повеље или који се односе на овлашћења и задатке сваког органа предвиђеног у овој Повељи и може, с изузетком предвиђеним у члану 12, да даје препоруке члановима Уједињених нација или Савету безбедности, или и првима и другом, о свим таквим питањима или предметима.” Генерални секретар је прекршио Повељу, а Савет безбедности ничим није овлашћен да то кршење накнадно легализује, с обзиром на никакве надлежности у погледу усвајања измена и допуна Повеља. Према члану 108. “Измене и допуне ове Повеље ступају на снагу за све чланове Уједињених нација кад их усвоје две трећине чланова Генералне скупштине и када их, сагласно њиховом уставном поступку, ратификују две трећине чланова Уједињених нација, укључујући и све сталне чланове Савета безбедности.” Овде није реч о привилегији Савета безбедности која би подразумевала прибављање његове сагласности, него о специјалним привилегијама његових пет сталних чланица. Следи и одредба из члана 109. који каже да у циљу ревизије ове Повеље може се одржати Општа конференција чланова Уједињених нација на дан и у месту који ће се утврдити гласовима ма којих седам чланова Савета безбедности. Сваки члан Уједињених нација на конференцији имаће један глас.” Тиме следе став други и трећи у којима се наглашава да “свака измена ове Повеље коју конференција препоручи двотрећинском већином гласова ступиће на снагу кад је ратификују две трећине чланова Уједињених нација сагласно овом уставном поступку, укључујући и све сталне чланове Савета безбедности. Ако се после ступања на снагу ове Повеље таква конференција не одржи пре десетог заседања Генералне скупштине, предлог за сазивање такве конференције ставиће се на дневни ред тог заседања Генералне скупштине, а конференција ће се одржати ако то буде одлучено већином гласова чланова Генералне скупштине и гласовима ма којих седам чланова Савета безбедности.”

Још гротескније делује одредба из тачке 7. члана 2. Повеље према којој “ништа у овој Повељи не овлашћује Уједињене нације да се мешају у питања која се по суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе нити захтева од чланова да таква питања износе на решавање на основу ове Повеље; али ово начело неће утицати на примену принудних мера предвиђених у глави VII.” Иако су те све принудне мере таксативно набројане и међу њима се не помиње никакав суд, Генерални секретар и Савет безбедности својим невероватно произвољним и самовољним тумачењем кажу да се накнадно може уврстити као помоћни орган Савета безбедности, како би чувао и успостаљао мир. Не може се међународно право штитити кршењем тог истог права. Не може се на правно недозвољен начин судити чак ни највећим злочинцима, нити им се санкције изрицати.

Чак је и теза о хитности поступања као разлогу кршења регуларне процедуре у формирању Међународног кривичног суда данас крајње смешна јер су одавно прекинути сви ратни сукоби на просторима бивше Југославије. Српску Крајину је окупирала хрватска војска уз помоћ америчких саветника, цела Босна и Херцеговина је под специјалним режимом међународног старатељства, а Косово и Метохију су, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности окупирале трупе Северноатлантског пакта. Кад је већ Генерални секретар, предлажући да Савет безбедности формира Међународни кривични трибунал на основу VII главе Повеље, као меру усмерену на одржавање или успостављање међународног мира и безбедности, након што је закључено да постоји претња миру, кршење мира или акт агресије. Зашто онда међу кривичним делима за која ће судити такав привремени трибунал нису дефинисана и кривична дела претње миру, кршење мира или агресивног акта?

Иако су Уједињене нације постојале већ пуних пола века, никада раније Савет безбедности није прибегавао позивању на овлашћење из VII главе Повеље да би установљавао било какав суд. Иако је незаконит сам акт његовог оснивања, сада већ постојећи Међународни трибунал дужан је да стриктно поштује Повељу Уједињених нација и да реагује сваки пут кад му се стави до знања да се неким његовим чињењем или нечињењем крше одредбе Повеље. Чак, кад му се уверљивом и у правничком смислу стручно елаборисаним доказима стави до знања да већ самим својим постојањем представља као нелегални суд, грубо кршење Повеље као најважнијег извора међународног права. То је ствар правне обавезе, правничке савести и елементарног грађанског морала. Оглушивање на ту чињеницу од стране именованих судија представља облик њиховог добровољног пристајања на чланство у једној интернационалној криминалној организацији.


б) Надлежност Хашког трибунала

Статут Међународног суда за ратне злочине учињене у бившој Југославији, који је усвојен од стране Савета безбедности 25. маја 1993. године заједно са Извјештајем Генералног секретара, мењан је и допуњаван 13. маја 1998. године. Састоји се од укупно 34 члана. Почиње преамбулом у којој се констатује да је Међународни суд основан од стране Савета безбедности на основу поглавља VII Повеље Уједињених нација, као и да делује у складу са одредбама овог Статута. Првих десет чланова третира питање надлежности. У првом члану се потенцира овлашћење за кривично гоњење чија је природа садржине већ у пуном називу суда, уз обавезу да се то чини у складу са статутарним одредбама. Чланом 2. се у први план уносе тешке повреде Женевских конвенција из 1949. године и овлашћење да се гоне лица која су их починила или наредила да се почине. Затим се таксативно набрајају дела против лица и имовине, које штите релевантне одредбе Женевских конвенција: “(а) намерно лишавање живота; (б) мучење или нечовечно поступање, укључујући биолошке експерименте; (ц) намерно наношење великих патњи или тешких повреда тела или здравља; (д) уништавање и одузимање имовине широких размера које није оправдано војном нуждом, а изведено је противправно и безобзирно; (е) присиљавање ратног заробљеника или цивила на служење у снагама непријатељске силе; (ф) намерно ускраћивање права ратном заробљенику или цивилу на правичан и редован судски поступак; (г) противправна депортација или премештање или противправно затварање цивила; (х) узимање цивила за таоце”.

Кривично гоњење прекршилаца закона и обичаја ратовање третира члан 3, наводећи та дела, уз напомену да кршења нису на само њих ограничена: “(а) коришћење отровних оружја или других оружја смишљених за наношење непотребних патњи ; (б) безобзирно разарање градова, села или насеља, или пустошење које није оправдано војном нуждом; (ц) напад, или бомбардовање, било којим средствима, небрањених градова, села, стамбених објеката или зграда; (д) заузимање, уништавање или намерно наношење штете установама намењеним религији, добротворним сврхама и образовању, уметности и науци, историјским споменицима и уметничким и научним делима; (е) пљачкање јавне или приватне имовине.” Чланом 4. се даје овлашћење за кривично гоњење актера геноцида, које се као кривично дело дефинише у ставу 2: “Геноцид означава било које од следећих дела, почињено с намером да се у целости или делимично уништити нека национална, етничка, расна или верска група као таква: (а) убијање припадника групе; (б) наношење тешке телесне или душевне повреде припадницима групе; (ц) смишљено наметање припадницима групе животних услова срачунатих да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења; (д) увођење мера којима је циљ спречавање рађања унутар групе; (е) присилно премештање деце те групе у другу групу.” Ставом 3. се прецизира да су у том склопу кажњива дела: “(а) геноцид; (б) удруживање ради чињења геноцида; (ц) директно и јавно подстицање на чињење геноцида; саучесништво у геноциду.” Злочини против човечности санкционисани су чланом 5. који се односи на кривично гоњење лица одговорних за “следећа кривична дела када су почињена у оружаном сукобу, било међународног или унутрашњег карактера, и усмерена против било којег цивилног становништва: (а) убиство; (б) истребљивање; (ц) поробљавање (д) депортација; (е) затварање; (ф) мучење, (г) силовање; (х) прогони на политичкој, расној и верској основи; (и) друга нехумана дела.”

Чланом 6. је прецизирано да Међународни суд има надлежност само над физичким лицима, док се чланом 7. разлаже принцип индивидуалне кривичне одговорности, уз кључну одредбу према којој, “лица која су планирала, подстицала, наредила, починила или на други начин помогла и подржала планирање, припрему или извршење кривичног дела наведеног у члановима 2. до 5. овог Статута индивидуално су одговорна за то кривично дело.” При томе се истиче да “службени положај било које оптужене особе, било да се ради о шефу државе или владе или о одговорном државном званичнику, не ослобађа такву особу кривичне одговорности нити ублажава казну.” Ту су врло важна и остала два става према којима “чињеница да је неко од дела наведених у члановима 2. до 5. овог Статута починио подређени не ослабађа његовог надређеног кривичне одговорност ако је надређени знао или је могао знати да се подређени спрема да учини таква дела или да их је већ учинио, а надређени није предузео нужне и разумне мере да спречи – таква дела или казни починиоце”, као и “чињеница да је оптужена особа поступала према наређењу владе или надређеног на ослобађање кривичне одговорности, али се може узети у обзир за ублажавање казне ако Међународни суд утврди да тако налаже правда.”

По питању територијалне надлежности Хашки трибунал обухвата простор бивше СФРЈ на копну, мору и у ваздуху, како то регулише члан 8, а временска надлежност почиње од 1. јануара 1991. године. По питању упоредне надлежности, чланом 9. се регулише да су “Међународни суд и национални судови упоредо надлежни да кривично гоне лица за тешке повреде међународног хуманитарног права почињене на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године.” Другим ставом истог члана се наглашава да “Међународни суд има примат над националним судовима. Међународни суд може у било којој фази поступка формално затражити од националних судова да уступе надлежност Међународном суду у складу с овим Статутом и Правилником о поступку и доказима Међународног суда. Део Статута који се тиче надлежности завршава се разрадом правила нон бис ин идем (не двапут у истом), према коме “ниједном се лицу не може судити пред националним судом за дела која према овом Статуту представљају тешке повреде међународног хуманитарног права, а за која му је већ суђено пред Међународним судом.” Уз то, “лицу којем је пред националним судом суђено за дела која представљају тешке повреде међународног хуманитарног права може се након тога судити пред Међународним судом само: (а) ако је дело за које му је суђено оквалификовано као обично кривично дело; или (б) ако поступак пред националним судом није био непристрасан и независан, или је био смишљен да оптуженог заштити од међународне кривичне одговорности, или ако кривични поступак није био ревносно проведен.” И напослетку, у трећем ставу овог члана се нормира да “приликом разматрања казне која ће бити изречена лицу осуђеном за кривично дело према овом Статуту, Међународни суд ће узети у обзир у коликој је мери већ издржане казне изречене том лицу од стране националног суда за исто дело.”

Одређивањем овако уске територијалне надлежности ад хок Међународог трибунала универзално међународно право се претвара у парцијално. Реч је и о самовољном стварању новог међународног права које не важи за све друге државе и идентичне или подударне ситуације. По Повељи Уједињених нација, по њеном правном смислу и духу, кад би се од стране скоро свеобухватне светске организације формирао Међународни суд, он би морао да буде универзални светски суд чија би јурисдикција обухватала целу планету. Ако се претходна Југославија распала, а ратна дејства су се одвијала на територијама новопроглашених држава, намеће се питање зашто је територијална надлежност трибунала одређена за територију непостојеће државе, а не, евентуално за групу новоуспостављених држава у којима се водио или су на одређени начин биле умешане у грађански рат суседних држава. Трибунал за територију већ непостојеће државе је чудо невиђено у међународном праву.

Уосталом, ако је реч о једној територији, једној држави, макар се радило и о бившој држави, сукоб на њеном простору је онда унутрашњег карактера, грађански рат, а не међудржавни конфликт. Свесни тог проблема, Судско веће је у случају Душана Тадића, доносећи одлуку по захтеву његове одбране да поднесе жалбу по претходном питању и надлежности, трагали за компромисним решењем, али по цену законитости и опште правне ваљаности своје одлуке, у којој, између осталог, стоји: “Закључујемо да сукоби у бившој Југославији имају и унутрашњи и међународни аспект, те да су чланови Савета безбедности сасвим јасно имали на уму оба ова аспекта безбедности када су усвајали Статут Међународног трибунала, и да су имали намеру да овласте Међународни трибунал да судски одлучује о кршењима хуманитарног права која су се десила у ма којем од ова два контекста. У смислу колико је то могуће према важећем међународном праву, Статут треба да се посматра као документ који остварује управо тај циљ.” Али, ипак то Судско веће је, по детаљној анализи Женевских конвенција из 1949. године закључило да се те конвенције примењују само у међународним оружаним сукобима. И наводне жртве морају бити заштићена лица по дефиницији садржаној у одговарајућој одредби Женевске конвенције. Да би кршење међународног хуманитарног права могло бити предмет кривичног гоњења, морају бити испуњена четири основна услова: “Прво, кршење мора угрожавати неко од правила међународног хуманитарног права. Друго, правило мора бити или међународно обичајно право или право међународних уговора. Треће, кршење мора бити озбиљно. Четврто, кршење мора подразумевати и појединачну кривичну одговорност починиоца. Из овога произлази да није битно да ли се тешко кршење десило унутар контекста међународног или унутрашњег оружаног сукоба, све док су испуњени раније наведени захтеви.” (цитирано према: Yон Акерман и Еуген О’Саливен – Пракса и процедура Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију са одабраним материјалима Међународног кривичног трибунала за Руанду, “Милер”, Сарајево 2002, стр. 29.)

И у пресуди у случају Фурунyије Судско веће је закључило да је јасно установљено да, да би се примењивало међународно хуманитарно право, прво мора да постоји оружани сукоб, чија је природа ирелевантна. Цитирајући Жалбено веће у Одлуци о надлежности у предмету Тадић као обавезујући извор права, Веће је сматрало да није битно да ли се озбиљно кршење десило у контексту међународног или унутрашњег сукоба, под условом да су испуњени ови захтеви: (1) кршење мора представљати прекршај неког правила међународног хуманитарног права; (2) правило мора по својој природи бити обичајно или, ако припада праву међународног уговора, морају бити испуњени тражени услови; (3) кршење мора бити “тешко”, чиме се хоће рећи да мора представљати кршење правила које штити битне вредности, и такво кршење мора подразумевати тешке последице по жртву; (4) кршење правила мора подразумевати, по обичајном или конвенционалном праву, појединачну кривичну одговорност особе која то правило крши.” (стр. 30-31.)

Посебно је интересантно питање члана 5. Статута који санкционише злочине против човечности, где се у предмету Купрешкић види како Судско веће јадикује због сужене дефиниције овог кривичног дела. “Претресно веће је изјавило да је Савет безбедности злочине против човечности дефинисао много уже него што је то неопходно по међународним обичајним правима. О одлуци о надлежности у предмету Тадић, Жалбено веће је одлучило да је устаљено правило међународног обичајног права да злочини против човечности не тражи било какву везу са неким сукобом. Међутим, пошто је Статут документ који ужива примат, оружани сукоб је неопходни елемент у складу са чланом 5.” (стр. 47.) У случају Тадић, доносећи одлуку по захтеву одбране за жалбу по претходном питању о надлежности, “Жалбено веће је одлучило да је устаљено правило међународног обичајног права да се злочини против човечности примењују у контексту и међународног и унутрашњег оружаног сукоба и да, према томе, не постоји било какво кршење принципа нулум кримен сине леге.” (стр. 48.) У случају Купрешкић, “Претресно веће цитирало је одлуку у предмету Николић по правилу 61, да би изнели тврдњу да злочини против човечности укључују ове јасне елементе: 1. злочини морају бити усмерени против цивилног становништва, које починиоци тих дела конкретно дефинирају као групу; 2. злочини морају, у одређеној мери, бити организовани и систематични. Иако не морају бити повезани са политиком установљеном на нивоу државе у конвенционалном смислу речи, не могу бити дела само изолованих појединаца; 3. Посматрани у целини, злочини морају бити одређеног омера и одређене тежине.” (стр. 53.) То је представљало правни основ на основу кога је Претресно веће “закључило да постоје три суштинска елемента злочина против човечности: 1. неопходност оружаног сукоба; 2. дела усмерена против цивилног становништва; 3. свест о ширем контексту у којем су се дела десила.” (стр. 53.) По питању неопходности постојања оружаног сукоба као основног услова за дефинисање овог кривичног дела, “Веће је закључило да карактеризација оружаног сукоба као међународног или унутрашњег нема никаквог значаја за примену члана 5. Статута, пошто је формулација ове одредбе таква да Трибунал има јурисдикцију над злочинима против човечности почињеним у оружаном сукобу, било међународном или унутрашњем. Веће је одредило питање границе у смислу постојања оружаног сукоба, тако што се ослонило на општеприхваћени текст у јуриспруденцији Трибунала, који је први пут објављен у Одлуци о надлежности у предмету Тадић: “Може се рећи да оружани сукоб постоји тамо где се у односима двеју држава користе оружане снаге или постоји дужи период оружаног насиља између владиних снага и организованих оружаних група, или између таквих група унутар једне државе.” Наведена дела морају бити и географски и временски повезана са оружаним сукобом. (стр. 53.)

По питању овог кривичног дела посебно је важно да је односно Веће сматрало да злочине против човечности мора подржавати држава, влада или ентитет који имају де факто власт на одређеној територији, било као део политике такве власти или, у најмању руку, да их таква власт толерише. Надаље, иако је Веће потврдило да домаћа судска пракса држава тражи да се покаже веза између кривичног дела и распрострањене или систематичне праксе, да би се одређено кривично дело могло окарактерисати као злочин против човечности, Веће је одлучило да могу бити случајеви где су актери таквих злочина појединци који немају никакав званичан статус, нити поступају у име неке званичне власти. Мора се показати експлицитно или имплицитно одобравање или подршка државе или власти за постојање политике која подржава извршење кривичних дела, или да се таква кривична дела уклапају у такву политику.” (стр. 55.)

Иако то нигде није предвиђено општим правним актима или међународно-правним обичајима, Тужилаштво је на своју руку у поступке пред овим ад хок Трибуналом увело категорију злочиначког удруживања, стварајући тако платформу да се упркос недоказивости било какве кривице и индивидуалне одговорности, драконски казне људи који представљају политичку сметњу креаторима глобализма као новог светског поретка, који својим поступцима све више подсећају на Адолфа Хитлера. У мом личном случају подигнута је оптужница која не садржи опис ни једног јединог бића кривичног дела које познаје међународно право. Подстрекавао сам, наводно, на злочине, али нигде не стоји којом конкретном радњом, када, где и кога сам подстицао на противправно понашање. Очигледно је овде реч о суду чији је задатак да осуди, а да се при том сам постара за образложење пресуде која не мора имати никакво правно упориште. Појавио се опет стари озлоглашени енглески Стар Чемберс у новој улози, али са истим и сличним задацима. Зато је овакав Трибунал срамота за највише цивилизацијске вредности, демократске принципе, културне тековине слободарске мисли и основна начела модерног правног поретка. Међународни суд ове врсте морао би што пре да нестане са светске позорнице, јер је већ увелико правно дисквалификован и морално дискредитован.

С обзиром да је по члану 6. Статута Међународни трибунал надлежан да суди само физичким лицима, Yон Акерман и Еуген Саливен закључују да се не може “група прогласити “криминалном организацијом” нити се појединац може оптужити и судити зато што је члан такве групе”. (стр. 71.) У случају постојања организације примаран значај има заједнички циљ, с обзиром да Међународни трибунал има надлежност над лицима који планирају, подстичу, налажу, физички почине злочин или на неки други начин помогну у његовом планирању, припреми или извршењу”, као и код “неколико лица са заједничким циљем покрене кривичну активност, коју након тога обављају заједно, или је обавља неколико чланова овог скупа. Свако ко допринесе извршењу злочина групе лица, или неких чланова групе, која извршава заједнички злочиначки циљ, може се сматрати кривично одговорним.” Да би се концепт кривичне одговорност могао формулисати кроз доктрину заједничког циља потребно је да су испуњени сви услови да би се инкриминисана дела могла сврстати у једну од три могућа облика колективног криминалног деловања. У случају Тадић, Жалбено веће је тако протумачило постојање објективних и субјективних елемената злочина ове врсте: “Прво, у случајевима саизвршилаца, где су сви учесници у извршењу заједничког плана имали исту криминалну намеру да почине злочин (а један или више њих су и починили тај злочин, са намером). Друго, у тзв. случајевима “концентрационих логора”, где потребни менс реа подразумева разумевање природе система злостављања и намере да се оствари заједнички план злостављања. Таква намера може се доказати, било директно или индиректно, из природе ауторитета оптуженог унутар логора или организационе хијерархије. Што се тиче треће категорије случајева, примерено је применити појам “заједнички циљ” само тамо где су испуњени ови увјети који се односе на менс реа: (1) намера да се учествује у заједничком криминалном подухвату и да се остваре – појединачни и заједнички криминални циљеви таквог подухвата; и (2) предвидљивост могућност да ће други чланови групе починити кривична дела која не представљају део заједничког криминалног циља. Стога су учесници морали имати на уму намеру, решења, да злостављају ратне заробљенике (чак и ако се такав план појави у неко друго време) и један или више чланова групе су их и убили. С друге стране, да би одговорност за смрт могла бити импутирана и другима, сви су у групи морали да буду у стању да предвиде овакав резултат. Мора се рећи да је потребно више од нехата. Оно што је потребно је стање свести у каквом лице, иако није имало намеру произвести одређени резултат, јесте било свесно тога да су активности групе највероватније водиле до таквог резултата, али је ипак својом вољом преузело ризик. Другим речима, потребан је тзв. долус евентуалис који се у неким државним правним системима назива и “усмерени немар”. (стр. 75-76.)

Што се тиче помагања у вршењу кривичних дела, у пресуди Алексовском, Судско веће је извукло суштинске закључке из претресне пресуде Фурунyији: “(1) Мора се показати да је лице које је пружало помоћ извршило дела која су представљала практичну помоћ, охрабривање или моралну подршку, што је имало суштински ефекат на то да главни починитељ изврши кривично дело, за које се жели сматрати одговорним и лице које је пружило помоћ. (2) Мора се показати да је лице које је пружало помоћ знало (у смислу да је било свесно) да су његова дела помогла главном починитељу да изврши кривично дело. (3) Мора се показати да је лице које је пружило помоћ било свесно основних елемената кривичног дела које је починио главни починитељ. Другим речима, није било неопходно доказати да је лице које је пружало помоћ имало исти менс реа као и главни извршилац, али се мора доказати да је лице које је пружало помоћ било свесно релевантног менс реа главног извршиоца.” (стр. 76.) У пресуди Тадићу, Судско веће је још детаљније разрадило ово питање изводећи следеће закључке: “(1) Лице које пружи помоћ увек је саучесник у злочину којег је извршио главни извршилац; (2) Мора се доказати да је лице које је пружало помоћ извршило дела која су јасно имала за циљ да помогну, охрабре или дају моралну подршку конкретном злочину који је извршио главни извршилац, те да је та подршка имала суштински ефекат на извршење злочина. (3) Мора се доказати да је лице које је пружало помоћ знало да његова дела помажу главном извршиоцу да изврши конкретно кривично дело. (4) Није неопходно доказати постојање заједничког организованог плана између главног извршиоца и саучесника.” (стр. 77.)

Судско веће је пресудом у Тадићевом случају направило и дистинкцију између потпомагања и доктрине заједничког циља сачинивши четири критеријума разликовања: “(1) Лице које потпомаже је увек саучесник у злочину који изврши друго лице, главни извршилац. (2) У случају потпомагања није потребан било какав доказ постојање заједничког организованог плана, као ни претходно постојање таквог плана. Није потребан никакав план или договор: заправо, главни починитељ чак не мора ни знати који је допринос датог саучесника. (3) Лице које пружа помоћ извршава дела која су конкретно усмерена ка помагању, охрабривању или давању моралне подршке извршиоцу одређеног, конкретног кривичног дела (убиство, истребљење, силовање, мучење, насумично разарање цивилне имовине, итд.) и таква подршка има суштински ефекат на извршење злочина. С друге стране, у случају поступања у остваривању заједничког циља или плана, довољно је да главни извршилац почини дела која су на неки начин усмерена ка остварењу заједничког плана или циља. (4) У случају пружања помоћи, потребни душевни елемент је свест о томе да дела која почини лице које пружа помоћ главном извршиоцу да изврши одређено кривично дело, или да се остварује заједнички криминални план, уз могућност предвиђања да ће вероватно бити почињена и кривична дела која су изван заједничког криминалног циља, како је већ речено.” (стр. 77-78.)

Кад је реч о планирању, подстицању и налагању, у пресуди Блашкићу Судско веће је навело да оно “сматра да је потребан доказ да је сваки ко је планирао, подстицао или наложио извршење злочина имао криминалну намеру тј. да је директно или индиректно имао намеру да дати злочин буде и почињен. Међутим, уопштено говорећи, лице које није лице које је планирало, подстицало или наложило, јесте оно које је починило актус реус кривичног дела. У извршењу је такво лице морало поступати у смислу остварења плана или наредбе. У случају подстицања... потребан је доказ каузалне везе између подстицања и остварења актус реуса самог злочина. Премда планирање имплицира да “једно или више лица планирају извршење злочина и у припремној и у извршној фази.” Претресно веће је мишљења да индиректни докази могу представљати довољан доказ о постојању таквог плана. Подстицање подразумева “навођење другог лица да почини кривично дело”. Формулација је довољно широка да омогући да се из тога изведе да и дела чињења и дела нечињења могу представљати подстицање и да овакав појам покрива и експлицитно и имплицитно поступање. Обично значење подстицања, тј., “навођења на”, чињење навођења да дело изврши неко друго лице, потврђује мишљење да је каузална веза између подстицања и физичког извршења кривичног дела елемент који тражи доказ. Није неопходно да се наредба да писмено или у некој другој конкретној форми. То може бити експлицитно или имплицитно. Чињеница је да дата наредба може се доказати индиректним доказима. Претресно веће се слаже да надређени не мора директно дати наредбу лицу или лицима која изврше актус реус кривичног дела. Надаље, оно што је битно је заповедников менс реа, а не менс реа подређеног који извршава наредбу. Стога је ирелевантно да ли је незаконитост саме наредбе била на први поглед евидентна.” (стр. 82-83.)

По питању заједничког плана да се изврши злочин, пресудом у случају Фурунyија, Судско веће “је навело елементе које је Комисија Уједињених нација за ратне злочине идентификовала као неопходне за установљење кривице: 1. постојање система да се злостављају затвореници и да се почине различити наводни злочини; 2. сазнање оптуженог о природи система; и 3. оптужени је “охрабривао, потпомагао или учествовао у провођењу система.” (стр. 84-85.) У случају Тадић је прецизиније дефинисано питање одговарајуће намере или менс реа, која се одређује “захтевом да дело учешћа буде обављено уз сазнање да ће то помоћи ...... извршиоцу у извршењу кривичног дела. Стога, мора постојати “свест о делу учешћа заједно са свесном одлуком да се учествује планирањем, подстицањем, налагањем, чињењем или помагањем на други начин у извршењу злочина.” (стр. 86.) У том погледу “потпомагање укључује сва дела помоћи која дају охрабрење или подршку извршењу кривичног дела и која су пропраћена потребним менс реа.” (стр. 86.) Како стоји у самој пресуди, оптужени ће се сматрати кривично одговорним за све поступке где се закључи да је свесно учествовао у извршењу кривичног дела која представља кршење међународног хуманитарног права, и где је његово учешће директно и суштински утицало на извршење тог кривичног дела, тј., у току или након инцидента. Сматраће се одговорним и за све што природно резултује из извршења датог дела.” (стр. 86-87.) Управо у оваквим случајевима присутан је највиши степен тужилачке и судијске прецизности и тенденциозности. Кад год је такозвано судијско уверење у ситуацији да однесе превагу над чињеницама и материјалним доказима не спроводи се право већ гола репресија.

Од члана 11. до члана 17. Статут регулише организацију Међународног суда и Тужилаштва. Суд се састоји од три претресна и једног жалбеног већа, тужиоца и секретаријата који, како то прецизира члан 11, опслужују и судска већа и Тужилаштво. Принципи модерног правног поретка инсистирају на стриктној одвојености судова и тужилаштва у оквиру правосудне гране власти, јер се само тако може гарантовати равноправност странака у поступку. Поготово је неподношљиво да судска већа и тужиоци имају на располагању јединствен секретаријат као административни орган. С обзиром да се суд састоји од четрнаест независних судија који морају бити држављани различитих држава, како налаже члан 12, они су распоређени по тројица у сваком претресном већу, док су петорица чланови Жалбеног већа. По питању квалификација кандидата за избор у судијско звање начелно се инсистира на непристрасности, честитости и високим мерним квалитетима лица која су иначе стручно квалификована “за именовање за највише правосудне положаје у својим земљама. Приликом одређивања свеукупног састава судских већа узеће се у обзир искуство судија у кривичном праву и међународном праву, укључујући међународно хуманитарно право и људска права.” По том члану 13, бира их Генерална скупштина са списка којег јој достави Савет безбедности. Сад се одједном Генерална скупштина појављује као фактор избора судија иако јој је ускраћено принципијелно неотуђиво право да доноси одлуку о формирању Међународног трибунала и усвајању Статута по коме ће он деловати као примарно правосудни, а не као помоћни орган Савета безбедности.

Процедура избора судија разрађена је у наредне четири тачке: (а) Генерални секретар позива државе чланице Уједињених нација – државе нечланице које имају сталне посматрачке мисије при седишту Уједињених нација да дају предлоге за судије Међународног суда; (б) Свака држава може у року од шездесет дана од позива генералног секретара да предложи највише два кандидата који поседују квалификације наведене у ставу 1. овог члана, а који не смеју бити истог држављанства; (ц) Генерални секретар прослеђује предлоге које је примио Савету безбедности. Савет безбедности од примљених номинација утврђује попис од најмање двадесет и осам, а највише четрдесет и два кандидата, узимајући у обзир заступљеност главних правних система у свету; (д) Председавајући Савета безбедности доставља попис кандидата председавајућем Генералне скупштине. Генерална скупштина с тог пописа бира четрнаест судија Међународног суда. Изабраним се проглашавају кандидати који добију апсолутну већину гласова држава чланица Уједињених нација и држава нечланица које имају сталну посматрачку мисију при седишту Уједињених нација. У случају да тражену већину гласова добију два кандидата истог држављанства, изабраним ће се сматрати онај који је добио већи број гласова.” Дакле, много је строжа процедура за избор судија, него за формирање трибунала и усвајање његовог Статута. Очигледно је да је Савет безбедности свестан да је прекршио Повељу формиравши Трибунал као свој помоћни орган, неумесно тај акт базиравши на VII глави и заобишавши Генералну скупштину, па сад кроз ову статутарну одредбу покушава ту изворну кардиналну грешку бар делимично ублажити. Иначе, трећим и четвртим ставом регулише се следеће: “У случају упражњеног места у судским већима Генерални секретар ће, након саветовања с председавајућим Савета безбедности и Генералне скупштине, именовати лице које поседује квалификације наведене у ставу 1 овог члана за остатак кандидата упражњеног места. Судије се бирају на рок од четири године. Услови службе судија одговарају условима службе судија Међународног суда правде. Судије могу бити поново изабрани.”

Саме судије бирају свог председника и он је уједно и члан и председавајући Жалбеног већа. Одржавши саветовања са судијама председник их распоређује у Жалбено и Претресно веће, с тим што судија може радити само у оном већу коме је додељен. Судије даље унутар претресних већа бирају између себе и председавајућег који руководи укупним радом целог већа. Чланом 15. судије овог Трибунала су обавештене да “усвајају правила о поступку и доказима за вођење предпретресне фазе поступка, суђења и жалбеног поступка, прихватања доказа, заштиту жртава и сведока и друга одговарајућа питања.” Све ово су фундаментална питања процесног права чије одредбе треба да пропише законодавна власт, а не судска. Правила, овако конципирана, директни су продужетак Статута, који такође није донет у складу са Повељом Уједињених нација и начелом демократске поделе власти.

За тужиоца је чланом 16. прописано да је одговоран за истрагу и кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права. “Тужилац делује независно као засебни орган Међународног суда. Он не сме тражити ни примати упутства ни од које владе нити било којег другог извора.” На крајње вештачки начин у ставу 3. се уводи категорија тужилаштва, па се каже да се Тужилаштво “састоји од тужиоца и другог потребног квалификованог особља.” Ставом пет се додаје да “особље тужилаштва именује Генерални секретар на препоруку тужиоца.” Прво је тужилац конципиран као инокосни орган, што би подразумевало да он именује сопствени квалификовани персонал, али се онда појављује улога генералног секретара која ствара услове за закључак да Тужилаштво постаје колективни орган јер тужилац нема право да отпусти или промени било ког од својих сарадника и помоћника. Иначе, по ставу 4. “Тужиоца предлаже Генерални секретар, а именује Савет безбедности. Тужилац мора бити особа високих моралних квалитета и поседовати највиши степен стручности и искуства у вођењу истрага и кривичног гоњења у кривичним предметима. Тужилац има мандат од четири године и може бити поново изабран. Услови службе тужиоца одговарају условима тужбе подсекретара Уједињених нација.”

Нормирање проблематике судске организације завршава се ставом 17. Статута који третира статус Секретаријата, који је “одговоран за администрацију и опслужавање Међународног суда”, а састоји се “од секретара и другог потребног особља”. Овде би било примереније да судије овог Трибунала, ако су већ овлашћени да усвајају правила о поступку и доказима, именују и секретара, па му онда повере да запосли потребно особље, прописујући му критерије по којима ће то урадити. Међутим, прописано је да “секретара именује Генерални секретар Уједињених нација након саветовања с председником Међународног суда. Секретар има мандат од четири године и може бити поново изабран. Услови службе секретара одговарају условима службе помоћника генералног секретара Уједињених нација. Особље секретаријата именује Генерални секретар Уједињених нација на препоруку секретара Међународног суда.” Пракса судског усвајања правилника о поступку и доказима усклађивана је са системом супротстављених странака, мада је уведено прелиминарно давање исказа тужилаштву, уместо истражном судији како је то било регулисано у југословенском кривично-процесном праву. С обзиром да је пред овим Међународним судом “давање изјава тужилаштву, у складу са правилима 42 и 43, уопште штетно по интересе оптуженог”, док, с друге стране, не постоји пракса која омогућује смањење казне оптуженима који дају изјаве, осим ако то не представља и значајну сарадњу са тужилаштвом “према правилу 101.” (стр. 110.) Како аутори овог коментара исправно примећују, “било је покушаја да се створи један више хибридни систем, да би се комбиновалне карактеристике и истражног и система супротстављених странака. Ово је у великој мери резултовало стварањем нечега што није ни једно ни друго, а у неким аспектима је и инфериорно у односу на оба система.” (стр. 110.) И у правној теорији је неспорно становиште према коме, “суштина поступка са супротстављеним странкама је у томе да судија саслуша и доказе и аргументе обеју странака и онда одлучи; он не врши никаква сопствена истраживања у односу на чињенице, или усваја закључке о чињеницама које нису предложиле странке; нити сам предлаже усвајање аргумената или закључака о закону који се у било ком смислу разликује од оних који су странке понудиле. С друге стране, у процедури која је у основи истражна, судија може, а обично врши све три наведене функције.” (стр. 110.) Иначе, у пресуди по наводима за непоштовање против ранијег заступања Милана Вујина у предмету Тадић, по питању судског усвајања правилника о поступку и доказима, “Жалбено веће је сматрало да члан 15. не омогућава да се усвајају правила која представљају нова кривична дела, али омогућава судијама да усвоје правилнике о поступку и доказима за вођење питања која улазе у природну јурисдикцију Трибунала, као и питања која су у статутарној јурисдикцији. Примери одредби правила, које је дало Веће, а који се односе на вођење питања која су у природној јурисдикцији Трибунала, су непоштовање суда по правилу 77 и лажно сведочење по правилу 91.” (стр. 111.)

Иако се тужилац појављује у улози истражитеља и има на располагању дискреционо право самосталног одлучивања против кога ће подигнути оптужницу, пред претресним већем он се појављује као странка која је равноправна са одбраном. Ипак, на приговор да у случају Купрешкића тужилац обавља разговоре са својим сведоком у паузи сведочења и тако на његов исказ утиче у наставку. Веће је донело Одлуку о комуникацијама између странака и њихових сведока и у њој нагласило “да тужилац Трибунала није само једна од странака у поступку супротстављених странака већ представља и орган Трибунала и орган међународног система кривичног правосуђа, чији је циљ не само да осигура осуђујућу пресуду, већ и да изнесе предмет у име оптужбе, што укључује и не само инкриминишући, већ и ослобађајући доказни материјал, да би се томе помогло већу да дође до истине механизмима правосуђа.” (стр. 113.).

Наредних пет чланова Статута третира питање истраге, оптужнице, судског процеса, права оптуженог и заштите жртава и сведока. По члану 18, став 1, “тужилац покреће истраге екс официо или на темељу информација прибављених из било којег извора, посебно од влада, органа Уједињених нација, међувладиних и невладиних организација. Тужилац мора проценити информације које је примио или прибавио и одлучити постоје ли довољне основе за покретање поступка.” Томе следи тужиочево овлашћење да испитује осумњичене, жртве и сведоке, као и да на лицу места проводи истрагу, при чему може тражити помоћ релевантних државних власти, ако му се тај захтев учини прикладним. Осумњиченом је гарантовано право на помоћ правног саветника, кога сам изабере, у току испитивања, што укључује право да му се, ако нема довољно средстава да га сам плати, додели бесплатна правна помоћ, као и неопходно превођење на језик и с језика који говори и разуме. Након што је утврдио да прима фације постоје основе за то, тужилац припрема оптужницу која садржи сажет приказ чињеница и кривично дело или дела за која се оптужени терети према Статуту. Оптужница се доставља судији Претресног већа.” Интересантно је да је Жалбено веће поводом пресуде Фурунyија “направило дистинкцију између материјалних чињеница које су потребне у оптужници и доказа којима се потврђују те материјалне чињенице”, поводом примедбе првостепено осуђеног “да су у његовом предмету прихваћени докази који нису били поменути у оптужници.” Поводом тога Жалбено веће се изјаснило да “оптужница треба да садржи само материјалне чињенице и не мора да наведе све доказе који ће се извести као подршка тим чињеницама. У овом предмету Жалбено веће не може да нађе ништа погрешно у томе што је Претресно веће прихватило доказе који поткрепљују оптуженог за мучење, иако то није било детаљно наведено у измењеној оптужници. Очито би било неизводљиво да оптужница садржи сведочење које Тужилаштво има намеру да изведе у току суђења.” (стр. 116.) У случају Дошен, Претресно веће је одлуком о прелиминарним захтевима закључило да се сви додаци првобитно нејасној оптужници морају сматрати интегралним делом оптужнице. “Поступање оптуженог у неким тачкама оптужнице није јасно назначено. Брањеници су били оптужени и за директну одговорност и за командну одговорност, као заповедници смене у логору Кератерим... Облик наводног учешћа оптужених у злочину од материјалног је значаја, што би требало тачно назначити у оптужници, да би се то разјаснило и да би предмет тужилаштва био сасвим јасан.” (стр. 116-117.)

У случају Кунарца веће је одлуком о форми оптужнице констатовало да “функција унутар које је оптужени наводно починио дела за која се терети мора бити јасно дефинисана. Оптужница исто тако не сме остављати никакву сумњу у погледу онога што је оптужени наводно починио на одређеном месту или одређеног датума у одређеном временском периоду, с ким, коме и у које сврхе. Оптужница мора детаљно описати поступке који треба да представљају злочин за који се оптужени терети. Мора, уз разумну јасноћу идентификовати друга лица која су у то била укључена или изложена ефектима таквог поступања, тамо где је то неопходно.” (стр. 117.) Овакав став је веома важан јер из њега произлази “да се ни додатни материјал ни изјаве сведока, које се оптуженом дају на увид по правилу 66 Правилника о поступку и доказима... не може користити за попуњавање било каквих празнина у оптужници. Оптуженом би могла бити нанесена штета када би се, на пример, тужиоцу дозволило да уведе материјалне чињенице позивањем додатних сведока на само суђење, уместо да тражи одобрење да измени оптужницу.” (стр. 118.) Веће је имало примедбу и што се у измењеној оптужници говори о “друге две жене”, па је наложило “да се оптужница измени да би се открио идентитет “друге две жене”, пошто је ово био материјални елемент чињенице коју је требало доказати на суђењу.” (стр. 118.) У случају Блашкића, Одлуком по захтеву одбране да одбаци оптужницу на основу погрешака садржаних у њој (нејасноћа, недовољно обавештење о тачкама оптужнице), веће је оценило да “тужилац има обавезу да јасно назначи, уз друге наведене законске одредбе, чињенице које подржавају оптужницу.” (стр. 118.) При томе је нарочито истакнуто да формулације као што су “укључујући али без ограничења” или “између осталог” представљају врло нејасне изразе којима није место у оптужници. Што се тиче одређивања датума у оптужници, судије су одлучиле да је реч “око” претерано нејасна, те да би је требало брисати из оптужнице. Стога, “од око одређеног датума, до око одређеног датума” не би представљало примерену формулацију у оптужници.” (стр. 118.)

У погледу нејасноћа оптужбе за поступање, “Претресно веће је мишљења да је у међународном хуманитарном праву, више него и у једном другом подручју, на тужилаштву да јасно прецизира врсту одговорности под коју спада дато кривично дело, што је могуће пре и јасније, чим се изда оптужница. Ништа тужиоца не спречава да тражи алтернативну одговорност (члан 7 (1) или 7 (3) Статута), али чињенични наводи, који иду у корист било које од алтернатива, морају бити довољно прецизни да оптуженим омогуће да припреме своју одбрану по једној или по обе алтернативе. Овај потребни ниво прецизности је значајан, ако ништа друго, онда да омогући оптуженим да покаже немогућност да се сматра одговорним и директно, за сопствена дела, и индиректно, за дела својих подређених.” (стр. 118-119.)

Чланом 19. је прописано да “оптужницу прегледа судија Претресног већа којем је она достављена. Ако се увери да је тужилац утврдио да постоје основе прима фације, судија ће потврдити оптужницу. Ако се у то није уверио, оптужница се одбацује. Након што је оптужница потврђена, судија може на захтев тужиоца издавати судске налоге и налоге за хапшење, притвор, предају или трансфер особа, као и све друге налоге потребне за вођење суђења.” По питању почетка и вођења судског поступка на Претресном већу је, како то прописује члан 20, да обезбеди правилно и експедитивно суђење, а поступак усклади са правилима о поступку и доказима уз пуно поштовање права оптуженог и дужну бригу о заштити жртава и сведока.” Оптужени одмах мора бити притворен по судском налогу или налогу за хапшење, обавештен о оптужбама и пребачен у Међународни суд. “Претресно веће ће прочитати оптужницу, уверити се да се поштују права оптуженог, потврдити да оптужени разуме оптужницу и упутити оптуженог да се изјасни о кривици. Претресно веће ће затим одредити датум почетка суђења. Претрес је јаван осим када Претресно веће не одлучи да претрес затвори за јавност у складу са правилима о поступку и доказима.”

По питању права оптуженог, члан 21. прокламује равноправност свих лица пред судом, право на правилно и јавно суђење са изузетком кад постоји потреба да се заштити идентитет жртава и сведока пред јавношћу. Гарантује се презумпција невиности, а по ставу четвртом “приликом суђења о свакој оптужби против оптуженог у складу с овим Статутом, оптужени има, с пуном равноправношћу, право на следеће минималне гаранције: (а) да на језику који разуме буде правовремено и детаљно обавештен о природи и разлозима оптужби против њега; (б) да има одговарајуће време и средства за припрему одбране и комуникацију с правним заступником по сопственом избору; (ц) да му се суди без непотребног одлагања; (д) да му се суди у његовом присуству и да се брани лично или путем правног заступника по сопственом избору; да се, ако нема правног заступника, обавести о том праву; те да му се, кад год то захтевају интереси правде, додели правни заступник, а да притом не сноси трошкове одбране ако за то нема довољно средстава; (е) да испита, или да се у његово име испитају сведоци који га терете као и да се сведоци одбране доведу и испитају под истим условима као и сведоци који га терете; (ф) да има бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се користи на Међународном суду; (г) да не буде приморан сведочити против себе ни признати кривицу.” Што се тиче заштите жртава и сведока коју по члану 22. осигурава Међународни суд, “заштитне мере обухватају, али нису ограничене на вођење поступка ван камере и заштиту идентитета жртве.”

С обзиром да се у судској пракси овог Трибунала већ усталила могућност да сведоци сведоче непосредно или се подносе њихове писане изјаве, по овој статутарној одредби је недвосмислено да оптужени има право да унакрсно испита сведоке који сведоче против њега, не прави разлику између оних који се појављују пред судом и оних чије су изјаве прихваћене као доказ из друге руке. Доказ из друге руке традиционално се дефинише као изјава дата изван суда, која се нуди као тврдња о истинитости ствари”. Ако се изјава лица које да изјаву изван суда нуди у сврху доказа истинитости ствари, онда право на унакрсно испитивање тражи или присуство сведока на суду, или је таква изјава неприхватљива. Темељно право оптуженог да унакрсно испита сведока који сведочи против њега је у Статуту дефинисано апсолутним формулацијама. Давање овом праву уског тумачења које се не може наћи у простом језику ове одредбе утиче на темељну правилност суђења.” (стр. 129.) Интересантно је да је у случају Тадић, по питању једнакости странака пред судом, а решавајући по поднетој жалби на пресуду, Жалбено веће “потврдило да право на правилно суђење може бити прекршено ако се кључни сведок одбране не појави због опструкција државе. Одбрана може поднети захтев за обуставу поступка након што исцрпи све друге мере које пружају правила за омогућавање извођења доказа (....... видео-линк итд.) Уз то, у таквим околностима, веће је рекло да обустава поступка, изазвана ометањем правилног суђења, представља “изузетне околности”, што оправдава привремено пуштање на слободу по правилу 65. Одбрана мора ове проблеме одмах изнети Претресном већу, а не сме ћутати и по први пут их покренути у жалби.” (стр. 130.)

Чланом 23. Статута регулисано је да “Претресно веће изриче пресуде и одмерава санкције и казне лицима осуђеним за тешке повреде међународног хуманитарног права. Пресуда се доноси одлуком већине судија Претресног већа, а Претресно веће је изриче јавно. Пресуду прати писмено образложење којом се могу додати издвојена и противна мишљења. А у члану 24, кривичне санкције су ограничене на затворске казне. “Приликом одређивања казне затвора Претресно веће имаће у суду општу праксу изрицања затворских казни у судовима бивше Југославије”, а узеће у обзир “факторе као што су тежина кривичног дела и индивидуалне прилике осуђеника. Уз казну затвора, претресна већа могу наложити поврат имовине и имовинске користи стечене криминалним поступањем, укључујући и средствима принуде, правим власницима.”

Жалбени поступак је прописан чланом 25., по коме: “Жалбено веће разматра жалбе лица која су осудила претресна већа и жалбе тужиоца по основама: (а) грешке у примени права која одлуку чини неважећом, или (б) грешке у утврђивању чињеничног стања због које није дошло до остварења правде. Жалбено веће може одлуке претресних већа потврдити, поништити или преиначити.” Предвиђена је чланом 26. и могућност преиспитивања поступка на предлог осуђеника или тужиоца, “кад се открије нова чињеница која није била позната у време поступка пред претресним већима или жалбеним већем, а која је могла бити одлучујућа приликом доношења одлуке.” У следећем члану је регулисано да се казна затвора издржава “у држави коју Међународни суд одреди с пописа држава које су у Савету безбедности изразиле спремност да прихвате осуђена лица. Казна затвора издржава се у складу с важећим правним прописима дотичне државе и под надзором Међународног суда.” Одредбе о судском поступку окончавају се чланом 28. који се тиче помиловања или ублажавање казни, а у њему да “ако према важећим правним прописима државе у којој осуђеник издржава казну затвора он има право на помиловање или ублажавање казне, та држава мора о томе обавестити Међународни суд. Председник Међународног суда, након што се консултује са судијама, доноси одлуку на основу интереса правде и општих правних начела.”

Наредних шест чланова Статута регулишу организациона, статусна и техничка питања. Тако члан 29, који се тиче сарадње и правосудне помоћи, обавезује државе на сарадњу у истрази и кривичном гоњењу оптужених лица. “Државе морају без непотребног одлагања удовољити сваком захтеву за помоћ или налогу који је издало Претресно веће, што укључује, али није ограничено, на следеће: а) идентификовање и проналажење особа; (б) узимање исказа и достављање доказа; (ц) уручење докумената; (д) хапшење или притварање лица; (е) предаја или трансфер оптуженика у Међународни суд.” Чланом 30. се регулише питање статусних повластица и имунитета за судије, тужиоце, секретаре и њихово особље по разним дипломатским конвенцијама, док се четвртим ставом каже да ће се “са свим другим лицима, укључујући оптужене, чије је присуство потребно у седишту Међународног суда, поступити на начин који је неопходан за исправно функционисање Међународног суда.” Чланом 31. је Ден Хаг одређен за седиште суда, чланом 32. да се судски трошкови подмирују из буyета Уједињених нација, чланом 33. као радни језици су одређени енглески и француски и напослетку, чланом 34. наложено је председнику Међународног суда да подноси Савету безбедности и Генералној скупштини извештај о раду Међународног суда.” Зашто да подноси извештај Генералној скупштини кад она уопште није учествовала у оснивању овог суда, који је само помоћни орган Савета безбедности. Одмах нам се намеће питање да ли је и сваки други помоћни орган Савета безбедности дужан да редовно Генералној скупштини подноси годишњи извештај о свом раду.


в) Правилник о поступку и доказима

С обзиром да је Статут Међународног суда за бившу Југославију донесен у превеликој журби и без икаквих озбиљних стручних анализа и критичких разматрања, он је прописао могућност да сам суд, након конституисања, даље креира процесно право, што је неспојиво са основним демократским принципима. Ако суд ствара, тумачи и примењује право, које су то онда институције контроле судске власти. Коме се евентуалне жртве могу обратити са захтевом за заштиту од могуће распомамљености новокомпонованог Стар Чемберса? Творце суда, јуначке освајаче Гренаде, усрећитеље окупиране Панаме, извршиоце бомбардовања српске деце 1999. године и актере геноцида над ирачким народом, уопште не интересује. Они имају огромну војну моћ и новац, па им се чини да су то довољни адути да се појаве у улози неприкосновених тумача светске правде, историјског хода човечанства и цивилизацијских вредности. Правилник о поступку и доказима Међународног кривичног суда за бившу Југославију је оличење нестручности и правне некомпетентности оних који су га писали и усвајали. С обзиром да су то исти људи који воде процесе и доносе пресуде, јасно је да пред њиховим судом не треба очекивати ни правду ни правичан поступак. Они су ту у улози огољених инквизитора, попут чувеног “судије за вешања” из класичног холивудског вестерн–филма. Тужилац таквог суда се у јавности појављује у улози трећеразредног провинцијског политичара, па са своје стране додатно ставља до знања да овде нема суда у правом смислу речи.

Правилник о поступку и доказима усвојен је 11. фебруара 1994. године и ступио је на снагу 14. марта, а досад је двадесет седам пута мењан. Мени је уручена по доласку у затвор Шевенинген двадесетосма верзија, што сведочи о апсолутном непостојању правне сигурности у судском поступку пред Хашким трибуналом. Правилник у целости садржи укупно 127 правила, од којих правило 1 одређује датум ступања на снагу, а правило 2 дефинише најчешће коришћене термине, где је посебно интересантна дефиниција појма државе, под којим се обухватају три основна значења: “(1) држава која јесте или није чланица Уједињених нација; (2) ентитет признат уставом Босне и Херцеговине, то јест Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, или (3) самопроглашени ентитет који де факто врши функције власти, без обзира на то је ли признат као држава или није.”

Правило 3 прво преузима статутарну одредбу по којој су енглески и француски службени језици, па додаје да “оптужени има право да се служи својим језиком. Сва лица која приступају пред Међународни суд, осим бранилаца, а која у довољној мери не владају ниједним од два службена језика, могу се служити властитим језиком. Бранилац оптуженог може да поднесе молбу председавајућем судији Већа да му се допусти употреба језика који није ниједан из два службена језика, нити језик оптуженог. Ако се таквој молби удовољи, Међународни суд сноси трошкове усменог и писменог превода у висини коју утврди председник, узимајући у обзир права одбране и интересе превода. Секретар ће преузети све што је потребно да се осигура усмени и писмени превод на службене језике и с њих. У случају: (1) да се од једне од страна тражи да предузме неки корак у неком одређеном року након што је друга страна поднела или уручила неки документ; (2) да је, у складу с Правилником, тај документ поднесен на језику који није службени језик Међународног трибунала; тај рок ће се рачунати тек од оног тренутка кад је страна која треба да предузме неки корак примила од секретара превод документа на један од службених језика Међународног суда.” Овде се прво намеће питање, ако су службени језици Уједињених нација руски, енглески, кинески, француски, арапски и шпански, зашто су само енглески и француски, и зашто баш та два одабрана за службене језике овог суда? Можда је оправдана претпоставка да највише инволвираних људи познаје енглески, али зашто онда француски? Зашто ту није и руски?

Правилом 4 је предвиђена могућност, ако је то у интересу правде, да председник суда одобри да Претресно веће одржава седнице и обавља друге своје дужности и ван судског седишта. Правило 5 третира питање непоштовања Правилника, па се у њему каже: “Када једна од страна, чим се за то укаже прилика, уложи приговор заснован на непоштовању Правилника или прописа, Претресно веће ће усвојити приговор ако утврди да је наводно непоштовање доказано и да је проузроковало значајну штету тој страни. Када се такав приговор не уложи чим се за то укаже прилика него касније, Претресно веће може по властитој процени да усвоји приговор ако утврди да је наводно непоштовање доказано и да је проузроковало значајну штету страни која улаже приговор. Претресно веће ће у складу са овим правилом изрећи онај правни лек који сматра привременим да би се осигурало поштовање темељних начела правичности.” Поводом тога, у случају Докмановић, поводом Одлуке по захтеву за пуштање оптуженог Славка Докмановића, Претресно веће је протумачило ово правило тако да из њега произлази “да ће свака активност која представља непоштовање правила бити проглашена ништавном ако изазива непровођење правде и ако је неконзистентна са темељним принципима правичности.” (стр. 175.)

Измене и допуне Правилника третира правило 6, тако што прописује да предлоге у том смислу “могу дати судије, тужилац или секретар, а усвајају се ако их прихвати барем десет сталних судија на пленарној седници Међународног суда на коју су позване све судије, којима се уз позив прилаже и обавештење о предлогу. Измене и допуне Правилника могу се усвојити и на други начин, ако их једногласно одобре сталне судије. Предлози за измене и допуне Правилника могу се иначе поднети у складу с упутствима за рад која доноси председник. Измене и допуне ступају на снагу седам дана након издавања службеног документа Суда који садржи те измене и допуне, али се неће применити на начин који би угрозио права оптуженог или осуђеног или особе ослобођене оптужбе у било ком предмету који је у току.” По правилу 7, подједнако су меродавне енглеска и француска верзија Правилника, а “у случају непоклапања превладаће верзија која је више у духу Статута и Правилника.”

Правилом 7 бис почиње одељак посвећен регулисању примата међународног права, а тиче се информисања Савета безбедности да нека држава не поштује своје статутарне обавезе о сарадњи са Међународним судом. Савет обавештава председник суда, након што га о случају извести Претресно веће, неки судија или тужилац. По правилу 8, тужилац има право од неке државе да затражи све релевантне информације, а она је обавезна да то учини, уколико се пред њеним судом води истрага или кривични процес поводом дела које је у надлежности Међународног суда. Тужилац може да захтева од Претресног већа да се упути службени захтев за уступање тог гоњења, како прецизира правило 9, Међународном суду, уколико сматра: “(1) да је дело које је предмет истраге или кривичног поступка оквалификовано као обично кривично дело; (2) да не постоји непристрасност или независност, или да је сврха истраге или поступка да се оптужени заштити од међународне кривичне одговорности, или да се кривични поступак не води довољно ревносно; (3) да је меритум предмета уско повезан с важним чињеничним или правним питањима која могу имати импликације по истраге и кривичне поступке пред Међународним судом, или се на неки други начин на њих односи.” Правило 10. обрађује питање упућивања службеног захтева за уступање надлежности од стране Претресног већа, укључујући и захтев да му се доставе дотадашњи резултати истраге, судског списа или евентуално пресуде, али кад се надлежност уступи, суђење ће водити неко друго Претресно веће, а не оно које је захтев упутило. Ако се покаже у року од шездесет дана откад јој је секретар суда доставио захтев да нека држава такав захтев не поштује или уопште не одговори, Претресно веће има на располагању могућност да захтева од председника суда да о томе обавести Савет безбедности, како то одређује правило 11. Ту је убачено накнадно правило 11 бис о препуштању оптужнице другом суду, према коме, “ако је оптужница потврђена, без обзира на то да ли је оптужени под надзором Међународног суда, председник може именовати Претресно веће које ће предмет проследити властима државе: (1) на територији на којој је кривично дело почињено; или (2) у којој је оптужени ухапшен, како би дотичне власти предмет одмах проследиле надлежном суду ради вођења поступка. Претресно веће препуштање може наложити проприо моту или на захтев тужиоца, након што је претходно тужиоцу, а по потреби и оптуженом, дао прилику да се изјасне.” У таквом одлучивању Претресно веће треба да има “у виду тежину кривичних дела која га терете и ниво одговорности положаја оптуженог.” Даље следи да “по издавању налога по овом правилу: (1) оптужени се, ако је под надзором Међународног суда, предаје властима дотичне државе; (2) веће може наложити да заштитне мере за поједине сведоке или жртве остају на снази; (3) тужилац је дужан да властима дотичне државе достави све информације о предмету које цени примереним, а посебно пропратни материјал уз оптужницу; (4) тужилац може упутити посматраче да у име тужилаштва прате поступак пред националним судом. Претресно веће може издати налог за хапшење оптуженог, у којем ће навести у коју државу оптуженог треба спровести ради суђења. У било ком тренутку након издавања налога из овог правила, а пре него што национални суд осуди или ослободи оптуженог, Претресно веће може, на молбу тужиоца, а након што је властима дотичне државе дало прилику да се изјасне, поништити налог и службено затражити уступање надлежности у складу с правилом 10. Уколико Претресно веће поништи налог издат према овом правилу, Претресно веће може службено затражити од дотичне државе да оптуженог пребаци у седиште Међународног суда, а држава ће томе удовољити без непотребног одлагања, у складу са чланом 29. Статута. Претресно веће или судија могу издати и налог за хапшење оптуженог.”

Правило 12 каже да одлуке државних судова, било о којој држави да се ради, нису обавезујуће за Међународни суд, док правило 13, сходно начелу нон бис ин идем, налаже да “када председник добије поуздане информације које упуђују на то да је пред судом неке државе против неког лица покренут кривични поступак за злочин за који му је већ суђено пред Међународним судом, Претресно веће, примењујући мутатис мутандис поступак предвиђен правилом 10, издаје налог са образложењем којим од тог суда тражи да трајно обустави поступак. Ако тај суд то не учини, председник може о томе обавестити Савет безбедности.

Трећи део Правилника са укупно 28 правила регулише организацију Међународног суда. Правило 14 обавезује судије да приликом ступања на дужност дају свечану изјаву да ће часно, верно, непристрасно и савесно вршити дужности и користити своја овлашћења. Изјава се потписује у присуству генералног секретара Уједињених нација или његовог представника, депонује се у судској архиви, а судија који је поново изабран не мора опет да је даје. Следеће правило тиче се изузећа судија што може затражити свака страна од председавајућег Претресног већа, о чему се изјашњава оспорени судија, а о изузећу одлучује Колегијум. “Судија који има лични интерес у предмету или који с тим предметом има или је имао икакве везе које би могле утицати на његову непристраност, не сме да учествује у суђењу или жалбеном поступку у том предмету. Он ће се у таквом случају повући, а председник ће именовати другог судију који ће га заменити у поступку.” Судија Претресног већа који прегледа оптужницу не изузима се из састава већа које суди том оптуженом, ни из састава Жалбеног већа, нити трочланог Жалбеног већа које расправља о жалбама које се евентуално у самом предмету подносе. Али, ако је судија био у саставу Претресног већа, онда не може да одлучује ни о једној жалби у том предмету. Такође, у том случају не може да одлучује ни о захтеву државе за преиспитивање. Правилом 15 бис прописује се да ако је судија одсутан због болести или других хитних личних разлога, ако преостале судије закључе да је то у интересу правде, могу и без њега наставити суђење највише до пет радних дана. Ако сматрају да такав поступак није у интересу правде, преостале судије могу обавити извесне послове, а председавајући одгодити наставак суђења. Ако судија више не може да учествује у већ започетом суђењу због смрти, болести или престанка судијске функције, председник може именовати другог судију, уз налог да се претрес понови или суђење настави тамо где је прекинуто. Ако су одржане уводне речи или је почело извођење доказа, наставак поступка се може наложити само уз пристанак оптуженог, уз изузетак што, кад “оптужени ускрати пристанак, преостале судије могу ипак одлучити да наставе поступак пред Претресним већем са судијом који ће заменити одсутног судију, ако, узевши у обзир све околности, једногласно оцене да би то било у интересу правде. На ту одлуку било која од страна може изјавити жалбу директно пуном саставу Жалбеног већа. Ако се жалба не изјави или Жалбено веће потврди одлуку Претресног већа, председник у постојећи састав већа именује судију који може постати чланом већа тек након што потврди да се упознао са описом поступка. Према одредбама овог става може се извести само једна замена.” У овом случају жалбе се подносе “у року од седам дана од дана кад је заведена побијана одлука. У случају да се одлука изриче усмено, рок почиње тећи од дана изрицања усмене одлуке, осим: 1. ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана кад је одлука изречена, у којем случају ће рок почети да тече од дана кад страна која је оспорава буде обавештена о усменој одлуци; или 2. ако је Претресно веће најавило да ће уследити писмена одлука, у ком случају рок почиње да тече од дана кад је заведена писмена одлука.”

По правилу 16, судија може да поднесе оставку, коју у писаном облику доставља председнику суда, а он је прослеђује генералном секретару Уједињених нација. Примат судија регулише правило 17, и по њему, “све судије су равноправне у извршавању својих правосудних функција, без обзира на то кад су изабрани или именовани, старост или рок службе. Председавајуће судије претресних већа имају примат, и то по годинама старости, иза председника и потпредседника. Сталне судије које су изабране или именоване у различито време имају примат по датуму свог избора или именовања; судије које су изабране или именоване истог дана имају примат по годинама старости. У случају реизбора, узима се у обзир укупан рок службе у својству судије Међународног суда. Судије ад литем имају примат након сталних судија, а према датуму свог именовања. Судије ад литем именоване истог дана имају примат по годинама старости.”

Председник суда се, по правилу 18, бира на двогодишњи или краћи период који је подударан с његовим судијским мандатом, а може само једном бити поново биран. Ако му функција пре истека мандата престане, судије међусобно бирају председника до краја текућег мандатног периода. “Председник се бира већином гласова сталних судија који сачињавају суд. Ако ниједан од судија не добије већину гласова, у другом кругу се бира између двојице судија који су у првом кругу добили највећи број гласова. У случају истог броја гласова у другом кругу, изабраним се проглашава судија који има примат у складу са правилом 7. Дужност је председника, на основу правила 19, да председава пленарним судским седницама, координира рад судских већа, надзире рад Секретаријата и врши друге прописане надлежности. Повремено, уз саветовање с Колегијумом, секретаром и тужиоцем може издавати упутства за рад, “којима се разрађују детаљни аспекти вођења поступака.” Потпредседник се бира на исти начин као председник, али он може бити члан Претресног или Жалбеног већа, како прецизира правило 20, док правило 21 одређује да “потпредседник обавља дужности председника у случају његовог одсуства или немогућности обављања дужности.” Предвиђене су и замене на основу правила 22, ако им престане функција или су председник и потпредседник спречени да обављају дужност, замењује их старији стални судија. Ако се спреченост председника односи на председавања Жалбеним већем, оно само ће изабрати свог члана који ће му председавати. Председник и потпредседник, ако нису изгубили статус судије, настављају да обављају своје функције и по истеку мандата, док се не изаберу нови.

По питању унутрашњег функционисања Међународног суда, Правилник установљава Колегијум, Координационо веће и Руководни одбор. Правилом 23 одређено је да се Колегијум састоји од председника, потпредседника и председавајућих судија претресних већа и има својеврсну улогу саветодавног тела председника, с тим што се председник може саветовати и са другим судијама ад литем и у том смислу њихове представнике позивати на седницу Колегијума. Предлоге Колегијуму ради разматрања одређених питања могу подносити све судије, а у случају спречености неког члана, његову улогу ће у Колегијуму преузети старији судија. Координационо веће по правилу 23 бис чине председник, тужилац и секретар и његова је улога да координише активности та три органа, састајући се једном месечно и по захтеву неког члана, председава му председник, а чланове могу мењати на седницама потпредседник, заменик секретара и заменик тужиоца. Руководни одбор по правилу 23 тер чине председник, потпредседник, један судија изабран на годину дана на пленарној седници, чији се мандат може обновити, као и секретар, заменик секретара и шеф општих послова. Ово тело помаже председнику, посебно по питању административних и стручних послова, а уз то координише припрему и извршење буyета али само оних ставки које се односе на тужилаштво и седнице одржава двапут месечно, али и на иницијативу најмање два члана, а председава им председник. Овај одбор има право да ангажује саветнике и стручњаке који ће му помагати у обављању његових функција. Пленарне седнице Међународног суда, како предвиђа правило 24, “1. бирају председника и потпредседника; 2. усвајају, мењају и допуњавају Правилник; 3. усвајају годишњи извештај предвиђен чланом 34. Статута; 4. одлучују о питањима која се односе на унутрашње функционисање већа и Међународног суда; 5. утврђују и надзиру услове притвора; 6. врше сваку другу функцију предвиђену Статутом и Правилником.” У јулу сваке године, како каже правило 25, утврђују се датуми пленарних седница за наредну календарску годину, с тим што их председник може заказивати и ван тих термина ако сматра да му то дужност налаже или на захтев најмање девет сталних судија. По правилу 26 десет сталних судија чине кворум на пленарној седници. Уз изузетке из правила 6 и 18, одлуке се доносе већином гласова присутних судија, с тим што је председнички глас одлучујући у случају једнаког броја гласова.

Уз вођење рачуна о ефикасном решавању предмета, правило 28 предвиђа редовно ротирање судија између претресних и Жалбеног већа, а судије у новом већу почињу да раде кад председник одлучи, имајући у виду решавање предмета код којих је суђење већ у току. Председник може у сваком тренутку привремено распоредити члана Претресног или Жалбеног већа у неко друго веће.” Правилом 28 се детаљно регулише питање судија за преглед оптужнице и дежурних судија, а оно у целости гласи: “А. Након што од тужиоца прими оптужницу коју треба прегледати, секретар ће се посаветовати с председником који ће за преглед оптужнице одредити једног од сталних судија из претресних већа. Б. Председник у консултацији са судијама прави распоред којим се један од сталних судија одређује за дежурног судију на период од седам дана. Дежурни судија је на располагању у свако време, укључујући и време ван редовног радног времена Секретаријата, како би решавао захтеве предвиђене ставовима (Ц) и (Д), али може одбити да решава било који захтев ван редовног радног времена Секретаријата ако се није уверио у његову хитност. Распоред дежурних судија објављује секретар. Ц. Сви поднесци у предмету који још није додељен неком од већа, осим прегледа оптужница, достављају се дежурном судији. У случајевима заједничких оптужница, поднесци који се односе само на оптуженог који није под надзором Међународног суда, осим захтева за измену или повлачење дела оптужнице у складу са правилом 50 или правилом 51, достављају се дежурном судији без обзира на то што је тај предмет већ додељен неком Претресном већу у односу на неке или све саоптуженике тог оптуженог. Приликом решавања захтева из овог правила дежурни судија поступа на основу правила 65. Д. Кад је предмет већ додељен Претресном већу: 1. ако је поднесак достављен ван редовног радног времена Секретаријата, поднесак ће решавати дежурни судија ако се уверио у његову хитност; 2. ако је поднесак достављен унутар редовног радног времена Секретаријата, а Претресно веће није доступно, поднесак ће решавати дежурни судија ако се уверио у његову хитност или да је због других разлога примерено тако поступити у одсуству Претресног већа. У том случају Секретаријат мора копију захтева и свих налога и одлука које је дежурни судија издао у вези с тим захтевом уручити већу којем је предмет додељен. Е. За време судског распуста, без обзира на то којег је већа члан, поред поднесака у складу са ставом (Д) овог правила, дежурни судија може: 1. доносити одлуке о привременом притварању у складу с правилом 40 бис; 2. водити прво ступање оптуженог пред суд у складу с правилом 62. Секретаријат ће копију свих налога и одлука које је с тим у вези издао дежурни судија уручити већу којем је предмет додељен. Ф. Одредбе овог правила примењују се мутатис мутандис на поднеске упућене Жалбеном већу.” По правилу 29, “већа доносе одлуке иза затворених врата, а њихово већање остаје тајно.”

Наредних шест правила регулишу питање Секретаријата. Правилом 30 председник је обавезан да затражи мишљење сталних судија о кандидатима за секретара пре него што се о томе саветује са генералним секретаром, како налаже Статут. И секретар се, на основу правила 31, претходно консултује са Колегијумом, а онда препоручује избор заменика и осталог персонала. И секретар даје свечану изјаву пре преузимања дужности пред председником Суда, као и његов заменик, а сваки члан персонала Секретаријата пред секретаром. Дужности секретара формулисане су правилом 33, у коме стоји: “Секретар помаже у раду већа, пленарних седница Међународног суда, судија и тужиоца. Он је одговоран за администрацију и пружање услуга Суду, и служи као његов комуникацијски канал, при чему је у надлежности председника. Приликом обављања својих дужности секретар се може писмено или усмено обратити председнику или већима о сваком питању које произлази из контекста конкретног предмета, а које утиче или може утицати на обављање његових дужности, укључујући спровођење судских одлука, уз достављање обавештења странама када је то потребно. Секретар о својим активностима редовно извештава судије на пленарним седницама и тужиоца.” По правилу 33 бис заменик секретара, поред послова замењивања кад је секретар спречен или га зато овласти, има и посебне надлежности уз саветовање са председником, од којих су најважније следеће: “1. води и управља Одсеком за правну подршку већима, а посебно, у сарадњи с административним службама Секретаријата, заменик секретара надгледа доделу одговарајућих ресурса већима како би она могла остварити своје задатке; 2. предузима све одговарајуће мере да би се извршиле одлуке већа и судија, а посебно кривичне санкције и казне; 3. доноси препоруке у вези са задацима Секретаријата који утичу на правосудну делатност Међународног суда.” Секретар има у својој надлежности службу за жртве и сведоке, чије квалификовано особље по правилу 34 предлаже заштитне мере и пружа им “стручне савете и подршку, нарочито у случајевима силовања и сексуалног деликта. При избору особља, дужна пажња ће се посветити запошљавању квалификованих жена.” Секретар и његов персонал су по правилу 35 дужни да воде све записнике осим кад се већа иза затворених врата. Уз то, води књигу евиденције у коју улазе сви детаљи сваког судског предмета, изузев у случају постојања налога да се неки документ или информација не смеју објавити. “Књига евиденције је доступна јавности.”

Тужилац је правилом 37 овлашћен да сам доноси прописе о свом раду, који морају бити у складу са статутарним и правилничким одредбама. “О свакој наводној недоследности у прописима извештава се Колегиј, чије мишљење тужилац мора поштовати. Припадници особља Тужилаштва које тужилац овласти, као и свака особа која делује по његовим упутствима, могу извршавати његова овлаштења и дужности.” У коментару који сам овде чешће цитирао, у случају Делалић, Одлуком по захтевима за искључење доказног материјала оптуженог, “Веће је одлучило да... истражитељи које је овластио и који поступају у име тужиоца, обављају у те сврхе функције тужиоца... Истражитељи који поступају по таквом овлашћењу надлежни су да обављају саслушање на исти начин на који то врши тужилац.” (стр. 222.) Како по правилу 38 тужилац препоручује кандидата за избор свог заменика, “заменик тужиоца врши дужности тужиоца ако је овај одсутан или спречен да делује, или ако тужилац изда изричита упутства у том смислу.”

Четвртим делом Правилника регулише се питање вођења истраге и права осумњичених. Правило 39 овлашћује тужиоца да при вођењу истраге може да: “1. позива и испитује осумњичене, жртве и сведоке, те бележи њихове изјаве, прикупља доказни материјал и врши увиђаје; 2. предузима друге радње које могу да буду потребне за окончање истраге, припрему и вођење кривичног поступка, укључујући и предузимање посебних мера за заштиту потенцијалних сведока и лица која пружају информације; 3. затражи, у ту сврху, помоћ од релевантних државних органа власти и међународних тела, укључујући и Међународну организацију криминалистичке полиције (ИНТЕРПОЛ); и 4. затражи од Претресног већа или судије да изда све потребне налоге.” По питању привремених мера правило 40 овлашћује тужиоца да може у хитним случајевима да затражи од било које државе да: “1. привремено ухапси осумњиченог или оптуженог; 2. заплени материјалне доказе; 3. предузме све потребне мере да би се спречило бекство осумњиченог или оптуженог, повреда или застрашивање жртве или сведока, или уништење доказа. Држава од које је то затражено мора то сместа извршити.” Питање довођења и привременог притвора осумњиченог детаљно је разрађено правилом 40 бис: “А. При вођењу истраге, тужилац може доставити секретару захтев за довођење и привремено притварање осумњиченог у просторије притворске јединице Међународног суда, како би судија, одређен према правилу 28, издао одговарајући налог. У захтеву се наводе основе за његово подношење, те привремене оптужбе и сажетак материјала на који се тужилац ослања, осим ако тужилац жели само да испита осумњиченог. Б. Судија ће наложити довођење и привремено притварање осумњиченог ако су испуњени следећи услови: (1) тужилац је затражио од државе да привремено ухапси осумњиченог, у складу са правилом 40, или су га државне власти већ притвориле; (2) саслушавши тужиоца, судија сматра да постоје поуздани и конзистентни материјали који указују на могућност да је осумњичени починио кривично дело из надлежности Међународног суда; (3) судија сматра да је привремени притвор неопходна мера да би се спречио бег осумњиченог, повреда или застрашивање жртве или сведока или уништење доказа, или је из других разлога неопходан за провођење истраге. Ц. Налог за довођење и привремени притвор осумњиченог мора да носи потпис судије и печат Међународног суда. У налогу се наводи основа захтева који је поднео тужилац у складу са ставом (А), укључујући и привремене оптужбе, те на основу чега судија издаје налог, у смислу става (Б). У налогу се такође одређује почетни временски рок за привремени притвор осумњиченог, а у прилогу се достављају права осумњиченог, наведена у овом правилу и у правилима 42 и 43. Д. Привремени притвор осумњиченог одређује се у трајању од највише тридесет дана од дана довођења осумњиченог до седишта Међународног суда. По истеку тог периода, на захтев тужиоца и уколико то захтева истрага, судија који је издао налог или други стални судија истог Претресног већа може одлучити, саслушавши интер партес тужиоца и осумњиченог уз којег је његов бранилац, да продужи притвор за највише тридесет дана. По истеку тог продужетка, а на захтев тужиоца, судија који је издао налог или други стални судија истог Претресног већа може одлучити, саслушавши интер партес тужиоца и осумњиченог уз којег је његов бранилац, да продужи притвор за даљњи период од највише тридесет дана, ако то захтевају посебне околности. Укупно трајање притвора ни у ком случају не сме бити дуже од деведесет дана, по истеку којих се, ако оптужница није потврђена нити је потписан налог за хапшење, осумњичени пушта на слободу, односно предаје властима државе од које је затражен. Е. Одредбе правила 55(Б) до 59 бис примењују мутатис мутандис и на извршење налога за довођење и налога за привремени притвор који се односе на осумњичене. Ф. Након довођења у седиште Међународног суда, осумњичени у присуству свог браниоца без одлагања приступа пред судију који је издао налог или другог сталног судију истог Претресног већа, који ће осигурати поштовање права осумњиченог. Г. За време притвора, тужилац и осумњичени или његов бранилац могу Претресном већу чији је судија, који је издао налог, члан подносити све поднеске који се односе на исправност привременог притвора или на пуштање осумњиченог на слободу. Х. Правила која се односе на притвор оптуженог примењују се мутатис мутандис и на привремени притвор особа у складу с овим правилом, с тим да и даље вреди став (Д).

По правилу 41 “тужилац је одговоран за чување, складиштење и осигурање информација и физичких материјала прибављених у току истраге до њиховог формалног увршћења у доказе”, а по правилу 42 тужилац мора пре испитивања, на језику који осумњичени говори и разуме, да га обавести о његовим правима: “(1) право на браниоца по властитом избору или на бесплатну правну помоћ која ће му бити додељена ако нема материјалних средстава да је сам плати; (2) право на бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме нити говори језик на којем се врши испитивање; (3) право да не даје никакве изјаве, и право да буде упозорен да ће свака изјава коју буде дао бити забележена и да може бити кориштена као доказ.” Уз то, “испитивање осумњиченог се не води без присуства браниоца, осим ако се осумњичени није добровољно одрекао свог права на браниоца. Ако се осумњичени одрекао тог права, а касније ипак изрази жељу да има браниоца, испитивање се одмах прекида и наставља се тек када осумњичени ангажује браниоца или му се он одреди.” Правило 43 је веома важно јер штити осумњиченог од накнадног преправљања изјава датих у истрази. “Кад год тужилац испитује осумњиченог, то се испитивање снима на аудио или видео траку, у складу са следећом процедуром: (1) осумњичени ће на језику који говори и разуме бити обавештен да се испитивање снима на аудио или видео траку; (2) у случају прекида у испитивању, та чињеница, као и време кад је до прекида дошло, забележиће се пре прекида снимања на аудио или видео траку, а забележиће се и време када је испитивање настављено; (3) по завршетку испитивања, осумњиченом ће се дати прилика да појасни све што је рекао и да дода шта год жели да дода, и забележиће се време кад је испитивање завршено; (4) копија снимљене траке, или, ако је коришћено више уређаја за снимање, једна од оригиналних снимљених трака доставиће се осумњиченим; (5) након што је, ако је то потребно, направљена једна копија траке, оригинална снимљена трака или једна од оригиналних трака биће запечаћена у присуству осумњиченог, уз потпис тужиоца и осумњиченог; и (6) ако осумњичени постане оптужени, израдиће се транскрипт траке.”

Именовања, квалификације и дужности браниоца третира правило 44, у коме у целости стоји: “(А) Бранилац кога ангажује осумњичени или оптужени доставиће што је могуће пре своју пуномоћ секретару. Осим у случајевима где је веће донело одлуку по правилу 46 или 77, сматраће се да је бранилац квалификован да заступа осумњиченог или оптуженог ако се секретар уверио да он има дозволу за адвокатску праксу у некој држави или да је професор права на универзитету, говори један од два радна језика Суда и члан је удружења адвоката који делују пред Међународним судом признатог од стране секретара Суда. (Б) На захтев осумњиченог или оптуженог и кад је то у интересу правде, секретар може прихватити браниоца који не говори ниједан од два радна језика Суда, али говори матерњи језик осумњиченог или оптуженог. Секретар може одредити услове које сматра примереним. Осумњичени или оптужени може се на одлуку секретара жалити председнику. (Ц) У вршењу својих дужности, браниоци су дужни да поштују одговарајуће одредбе Статута, правилника, Правилника о притвору и свих других правила и прописа које је донео Међународни суд, Споразума са земљом – домаћином, Професионалног кодекса бранилаца, те правила и етику своје професије, као и релевантне одредбе Упутства о додељивању браниоца које доноси секретар, а одобравају сталне судије. (Д) Као помоћ председнику и секретару у свим питањима везаним за браниоце оснива се Саветодавни одбор. Чланови одбора бирају се међу представницима стручних удружења и браниоцима који поступају пред Међународним судом. Они морају имати признато професионално правно искуство. У саставу Саветодавног одбора морају бити заступљени различити правни системи. Структуру и делокруг Саветодавног одбора одређује секретар Упутством.”

Правилом 45 предвиђена је и додела браниоца. “Кад год то захтевају интереси правде, осумњиченима и оптуженима који немају средстава да плате браниоца, бранилац ће се доделити.” Поступак доделе регулише Упутство које секретар доноси уз одобрење сталних судија. Он уједно води попис адвоката који испуњавају услове, имају одговарајуће искуство у кривичном или међународном праву, а изразили су спремност да буду додељени било ком притвореном лицу. Ако то захтева притвореник у одређеним околностима, секретар може да му додели браниоца ван пописа. Ако секретар то одбије, притвореник има право да му поднесе нови захтев. Критерије за плаћање услуга додељених бранилаца утврђује секретар у договору са сталним судијама. Кад се накнадно утврди да је притвореник имао новца да плати браниоца, веће му може наложити да надокнади његове услуге. “Осумњичени или оптужени који одлучи да се сам брани о томе одмах писмено обавештава секретара.” По правилу 45 бис, правила 44 и 45 примењују се за сваку притворену особу.

Интересантно је да је правилом 46 предвиђено судско поступање у случају недоличног понашања браниоца, али нема никаквих аналогних одредби које би третирале евентуално недолично понашање тужиоца. У том смислу, веће, проценивши да се бранилац понаша недолично, увредљиво или на други начин омета поступак, може након упозорења да одбије да му да реч, одлучи да он више не испуњава услове за заступање, обавестити његово стручно удружење које се бави професионалним понашањем адвоката или управу његовог универзитета ако је реч о професору. Уз то, браниоцу се могу изрећи санкције, превасходно неплаћањем накнаде и трошкова, уколико поднесе обесне поднеске или злоупотребљава поступак. Секретар је овлаштен, али под надзором председника, да објави Професионални кодекс бранилаца, као и да његову примену надгледа.

Питање подизања оптужнице од стране тужиоца детаљно је разрађено правилом 47, које гласи: “(А) Оптужницу подигнуту у складу са следећим поступком прегледа судија који је одређен у ту сврху у складу са правилом 28. (Б) Ако се током истраге тужилац увери да постоји довољно доказа за основану сумњу да је осумњичени починио злочин који је у надлежности Суда, он саставља и секретару доставља оптужницу с пропратним материјалом, коју треба да потврди један од судија. (Ц) У оптужници се наводе име и остали подаци о осумњиченим и сажет приказ чињеница из предмета као и кривичног дела за које се осумњичени терети. (Д) Секретар упућује оптужницу и пропратни материјал судији одређеном за то, који тужиоца обавештава о датуму одређеном за потврду оптужнице. (Е) Судија који потврђује оптужницу проучава сваку од тачака оптужнице и сав пропратни материјал који му је доставио тужилац како би утврдио, примењујући при томе норме садржане у члану 19, ставу 1 Статута, да ли постоји темељ за основану сумњу против осумњиченог. (Ф) Судија који прегледа оптужницу може да: (1) затражи од тужиоца да достави додатне материјале за неку или све тачке оптужнице, или да предузме све даље мере које се чине одговарајућим; (2) потврди све тачке; (3) одбаци све тачке; (4) одгоди преглед оптужнице како би тужиоцу дао прилику да измени оптужницу. (Г) Секретар чува онакву оптужницу какву је потврдио судија и израђује оверене копије с печатом Међународног суда. Ако оптужени не разуме ниједан од службених језика суда, а језик који он разуме је познат секретару, такође се израђује и превод оптужнице на тај језик, који онда сачињава саставни део сваке оверене копије оптужнице. (Х) Након потврде неких или свих тачака оптужнице, (1) судија може издати налог за хапшење, у складу с правилом 55(А), те било који други налог, у складу са чланом 19 Статута; (2) осумњичени стиче статус оптуженог. (И) Одбацивање неке тачке оптужнице не спречава тужиоца да накнадно подигне измењену и допуњену оптужницу утемељену на делима на којима се заснивала одбачена тачка, уколико приложи додатне доказе.” Правилом 48 је предвиђено да се може подићи једна оптужница и водити јединствен судски поступак против лица која су оптужена за иста или различита кривична дела, која су наводно почињена у току исте трансакције, док правило 49 каже да “једна оптужница може да обухвата два или више кривичних дела, ако низ дела која су извршена заједно чине једну трансакцију и ако је та кривична дела извршио исти оптуженик.”

Стручни коментатори посебно инсистирају на проблему кумулативних оптужби, односно “примерености или непримерености оптуживања за више од једног дела заснованог на истим чињеницама”, из чега се “јасно отварају три питања: 1. Да ли је допустиво да тужилаштво издаје оптужницу за одређено лице за неколико кривичних дела, од којих свако произилази из истих чињеница? 2. Ако је допустиво да неко на овај начин буде оптужен, да ли је онда допустиво да лицу буде изречена казна за свако такво кривично дело? 3. Које су последице по изрицање казне ако се дозволи да се терети за таква кривична дела и да се изрекне осуђујућа пресуда по основу неколико таквих дела? Опсервације које је Претресно веће дало када се суочило са захтевом који оспорава форму оптужнице у предмету Купрешкић, покренуло је питање за која се кривична дела може сматрати да штите различите вредности, и која кривична дела имају јединствене правне елементе које не траже друга дела, на тај начин оправдавајући то што тужитељ подношење оптужнице која наводи кумулативне оптужбе сматра примереним.” (стр. 249.) Акерман и О’Саливен сматрају “да је садашњи став да тужилаштво може (али нема обавезу да то уради) дати кумулативне оптужбе, под условом да може одговорити свим критеријумима за састављање оптужнице: (1) Кад се тврди да чињенице за које се терети истовремено крше две или више одредби Статута, у складу са критеријумима разматраним у горњем тексту. Тужилаштво треба да оптужује алтернативно, а не кумулативно, кад год се може рећи да кривично дело представља кршење више од једне одредбе, зависно од елемената кривичног дела које је тужилаштво у стању да докаже; или (2) Кад одредбе које чине кривично дело штите различите интересе; или (3) Када је неопходно имати осуду за оба кривична дела, да би се у потпуности могло описати шта је оптужени радио. Исто тако, тужилаштво би требало да се уздржи, што је могуће више, од давања оптужби на основу истих чињеница, али под претерано бројним поднасловима, кад год није неопходно тврдити, у складу са принципима датим у горњем тексту у одељку о важећем закону, да исте чињенице истовремено представљају кршење различитих одредби Статута” (стр. 250.) У случају Тадић, Одлуком по захтеву одбране за измену форме оптужнице, веће је закључило да “казна не може зависити од тога да ли се кривична дела, која произлазе из истог поступања, наводе кумулативно или алтернативно. Оно што ће изречена казна кажњавати је доказано криминално понашање и то неће зависити од техничких детаља изјашњења.” (стр. 253.)

Правило 50 предвиђа да “тужилац може изменити оптужницу: (а) без дозволе, у било ком тренутку пре него што је оптужница потврђена; (б) између потврде оптужнице и додељивања предмета Претресном већу, уз дозволу судије који је потврдио оптужницу или судије којег је одредио председник; те (ц) након што је предмет додељен Претресном већу, уз дозволу тог Претресног већа или судије тог Претресног већа, након што су саслушане стране.” Уз то, нема потребе да се потврђује измењена оптужница након што је предмет додељен Претресном већу, док се сва остала правила и на њу односе. “Ако измењена оптужница садржи нове оптужбе, а оптужени је већ ступио пред судију или Претресно веће у складу с правилом 62, ново ступање пред суд одржава се чим то буде практично изводљиво како би се оптуженом дала прилике да се изјасни о кривици по новим оптужбама.” Ради евентуалног улагања прелиминарних поднесака оптуженом се даје нови рок од 30 дана, “а датум почетка суђења по потреби може да се одгоди како би се осигурало довољно времена за припрему одбране.” Ако неке изузетне околности другачије не сугеришу, оптужница има јавни карактер и она се, по правилу 52, након што је потврди судија или Претресно веће, даје на увид јавности.”

Евентуално необјављивање оптужнице регулише правило 53 на следећи начин: “(А) У изузетним околностима судија или Претресно веће могу у интересу правде наложити да се било који документи или информације до даљњег не дају јавности на увид. (Б) При потврђивању оптужнице, судија може, након што се посаветовао са тужиоцем, наложити да се оптужница не објављује док не буде уручена оптуженом, односно свим оптуженим у случају да се ради о више особа оптужених у заједничкој оптужници. (Ц) Судија или Претресно веће могу након саветовања с тужиоцем такође наложити да се не објави оптужница, или део оптужнице, или сви или неки документи или информације, или само неки њихов део, ако су се уверили да је издавање таквог налога потребно да би се испуниле одредбе неког од правила, или да се заштите поверљиве информације до којих је дошао тужилац, или ако је то на било који начин у интересу правде. (Д) Без обзира на ставове (А), (Б) и (Ц), тужилац може оптужницу или један њен део обелоданити државним властима или неким другим одговарајућим властима или међународном телу, кад сматра да је то потребно како би се спречио губитак прилике да се осигура могуће хапшење оптуженог.” Оптужница се у виду овереног примерка лично уручује оптуженом у тренутку привођења или непосредно након тога, зависно од околности, што прописује правило 53 бис.

Правилом 54 прописано је да “на захтев било које стране или проприо моту, судија или Претресно веће могу издавати налоге, судске позиве, суб пена, налоге за хапшење и довођење и друге налоге који су потребни за вршење истраге или припрему и вођење суђења.” Захтев за издавање налога држави да достави документе или информације мора се писмено поднети и у њему: “(1) дефинисати у мери у којој је то могуће документе и информације на које се захтев одности; (2) навести на који начин су они релевантни за неко питање покренуто пред судијом или Претресним већем и потребни за правилно пресуђивање о тој ствари; и (3) објаснити које је кораке подносилац захтева предузео како би осигурао помоћ те државе.” Ин лимине се тај захтев може одбацити ако су се судија или Претресно веће уверили да: “(1) документи или информације нису релевантни за неко питање покренуто у поступку пред њима или нису потребни за правично пресуђивање о таквом питању; или (2) подносилац захтева није предузео разумне кораке да од државе прибави те документе или информације.” Било да се захтев прихвати или одбаци, одлука о томе подлеже: “(а) преиспитивању у складу с правилом 108 бис; или (б) жалби, уз допуштење трочланог Жалбеног већа које такву дозволу може дати (1) ако би побијана одлука страни која тражи одобрење проузроковала штету која се не би могла уклонити коначним решењем предмета, што укључује и жалбени поступак након пресуде; или (2) ако је питање у предложеној жалби од општег значаја за поступке пред Међународним судом или у међународном праву уопште.”

Да би се уложила жалба на овакву одлуку, претходно треба поднети захтев за дозволу улагања и то “у року од седам дана од дана кад је побијана одлука заведена. У случају да се одлука изриче усмено, рок почиње тећи од дана изрицања усмене одлуке, осим: (а) ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана кад је одлука изречена, у којем случају ће рок почети да тече од дана кад страна која оспорава буде обавештена о усменој одлуци; или (б) ако је Претресно веће најавило да ће уследити писмена одлука, у којем случају ће рок почети да тече од дана кад је заведена писмена одлука.” У свим другим случајевима, “држава које се то тиче мора бити обавештена о захтеву најмање петнаест дана пре претреса о том захтеву, на којем ће држава имати прилику да се изјасни.” Ако при томе суд другачије не одлучи, “само страна која је поднела захтев и дотична држава имају право да се изјасне. С друге стране, ако суд при разматрању свих околности нађе ваљан разлог, судија или Претресно веће могу издати налог, не обавештавајући државу и не омогућавајући јој да се изјасни, а у том случају уручује јој се налог који ступа на снагу за петнаест дана по уручењу, у ком року држава може најавити да ће тражити поништавање налога “због тога што би обелодањивање штетило интересима националне безбедности. Та најава одлаже извршење налога док се не одлучи о захтеву, с тим што држава и подносилац захтева за издавање налога морају добити прилику да се о томе на претресу изјасне. У случају приговора државе “на основу тога да би обелодањивање нашкодило интересима њене националне безбедности, она мора поднети обавештење о приговору најкасније пет дана пре дана одређеног за претрес и спецификовати основе за приговор. У свом обавештењу о приговору држава: (1) мора идентификовати у мери у којој је то могуће основу по којој тврди да ће интереси њене националне безбедности бити угрожени и (2) може од судије или Претресног већа затражити да се за претрес о приговору одреде одговарајуће заштитне мере, укључујући посебно: (а) одржавање претреса о приговору ин камера и екс парте; (б) дозволу да се документи поднесу у редигованом облику, пропраћени изјавом под заклетвом вишег државног функционера у којој се објашњавају разлози редиговања; (ц) издавање налога да се не ради транскрипт претреса и да се документи који Међународном суду више неће бити потребни врате директно држави, а да се не заводе у Секретаријату или на неки други начин задрже.” Предвиђене су и заштитне мере о приговору: “(1) да се одреди само један судија из већа који ће прегледати документе и саслушати аргументе; и/или (2) да се држави дозволи да за тај претрес обезбеди своје симултане преводиоце и своје преводе осетљивих докумената.” Уколико се једном одбије овакав захтев, подносилац га може опет поднети ако су се појавиле нове околности. “Налогом донесеним на основу овог правила може се одредити да држава достави документе или информације у питању на одговарајући начин како би заштитила своје интересе.”

Налог за хапшење који садржи и налог да се одмах доведе оптужени, по правилу 55, потписује судија, а секретар чува оригинал и прави оверене копије са печатом. Свакој копији прилаже се текст о правима оптуженог. “Ако оптужени не разуме ниједан од службених језика Међународног суда, а језик који оптужени разуме познат је секретару, уз сваку оверену копију налога за хапшење прилаже се и превод текста о правима оптуженог на том језику.” Истовремено, “уколико налогом судије или већа није одређено другачије, секретар може послати оверену копију налога за хапшење особи или органима власти на које је адресован, укључујући и националне власти државе на чијој територији или под чијом надлежности борави оптужени, или му је онде било последње познато пребивалиште, или секретар сматра да постоји вероватноћа да тамо може да се нађе. Секретар упућује особи или власти којима се шаље налог да се у тренутку хапшења оптуженом на језику који разуме прочитају оптужница и права оптуженог, те да се оптужени на том језику упозори да има право на ћутање и да ће свака изјава коју да бити забележена и може се користити као доказ... Ако се у тренутку хапшења оптуженом уручи оптужница и текст о правима оптуженог, или њихов превод на језик који оптужени разуме и може да чита, није их потребно прочитати оптуженом у тренутку хапшења. Када налог за хапшење који је издао Међународни суд извршавају власти неке државе или одговарајући орган власти или међународно тело, припадник Тужилаштва може бити присутан од тренутка хапшења.”

Правило 56 обавезује државе којима је упућен налог за хапшење или довођење сведока, да га ревносно испуне, уредно, делотворно и без одлагања, док правило 57 налаже да се ухапшени притвори и о томе одмах обавести секретар с којим ће се договорити трансфер у Међународни суд. Правило 58 истиче да обавезе државе на све облике сарадње имају превагу над свим правним препрекама предаји или трансферу оптуженог или сведока до Међународног суда које постоје у националном законодавству или међународним уговорима о изручењу које је потписала дотична држава.” По правилу 59, ако држава није у стању да изврши налог дужна је да о томе, наводећи разлоге, одмах обавести секретара. У противном ће се сматрати да није извршила налог и о томе обавестити Савет безбедности. Правилом 59 бис предвиђено је да секретар, по налогу сталног судије, по један примерак налога за хапшење доставља одговарајућим властима, међународној организацији или тужиоцу, као и налог за неодложно довођење ако буде ухапшен. Већ приликом хапшења оптужени се на њему разумљивом језику обавештава о оптужбама и упозорава се на своја права. Даље, правило 60 регулише да, “на захтев тужиоца, секретар ће националним властима државе или држава доставити текст огласа који се мора објавити у новинама или емитовати преко радија или телевизије, којим се објављује постојање оптужнице, а оптужени позива да се преда Међународном суду, док се особе које располажу информацијама о боравишту оптуженог позивају да о томе обавесте Међународни суд.”

Правило 61 детаљно разрађује поступак у случају неизвршења налога: “(А) Ако у разумном року не буде извршен налог за хапшење, те сходно томе оптуженом не буде лично уручена оптужница, судија који је потврдио оптужницу позваће тужиоца да поднесе извештај о мерама које је предузео. Када се судија увери: (1) да су секретар и тужилац предузели све разумне мере да осигурају хапшење оптуженог, укључујући и то да су се обратили надлежним властима државе на чијој се територији или под чијом надлежношћу или контролом пребива особа којој треба уручити оптужницу или којој је то последње познато пребивалиште: и (2) ако место боравка оптуженог није познато, да су секретар и тужилац предузели све разумне мере како би утврдили где се он налази, укључујући и то да су затражили да се објави оглас у складу с правилом 60, судија ће тада издати налог да тужилац достави оптужницу Претресном већу чији је он члан. (Б) По пријему тог налога, тужилац доставља оптужницу Претресном већу на јавном претресу, заједно са свим доказима који су достављени судији који је потврдио оптужницу. Тужилац такође може пред Претресно веће позвати и испитивати било којег сведока чији је исказ био поднесен судији који је потврдио оптужницу. Осим тога, Претресно веће може затражити од тужиоца да позове и друге сведоке чији су искази били поднесени судији који је потврдио оптужницу. (Ц) Ако Претресно веће на темељу тих доказа, као и свих додатних доказа које тужилац изведе, закључи да постоје разумне основе за сумњу да је оптужени починио сва или нека кривична дела за која се терети у оптужници, оно ће издати одлуку у том смислу. Претресно веће ће затражити да тужилац прочита релевантне делове оптужнице, као и да наведе шта је све учинио у покушају да оптужницу достави у складу са ставом (А) овог правила. (Д) Претресно веће ће такође издати међународни налог за хапшење оптуженог који се доставља свим државама. На захтев тужиоца или проприо моту, саслушавши тужиоца, Претресно веће може некој држави или државама наложити да предузму привремене мере у циљу замрзавања средстава оптуженог, с тим да то не иде на штету трећих лица. (Е) Ако тужилац убеди Претресно веће да је чињеница да оптужница није лично уручена оптуженом делом или у потпуности последица тога што нека држава није испунила обавезу сарадње у складу са чланом 29 Статута, или је одбила да то учини, Претресно веће ће то потврдити. Након саветовања с председавајућим судијама претресних већа, председник ће о томе обавестити Савет безбедности на начин који сматра погодним.”

Прелиминарни поступак разрађен је и обрађен у осам правила. Правило 62 тиче се првог појављивања оптуженог пред судом. Оно почиње следећим одредбама: “Након довођења оптуженог у седиште Суда, председник ће одмах доделити његов предмет једном од претресних већа. Оптужени ће без одлагања бити доведен пред Претресно веће или сталног судију тог Претресног већа где ће бити формално оптужен. Претресно веће или судија ће: (1) уверити се да је поштовано право оптуженог на браниоца; (2) прочитати или наложити да се оптуженом прочита оптужница на језику који говори и разуме, и уверити се да је оптужени разумео оптужницу; (3) обавестити оптуженог да ће, у року од 30 дана од првог ступања пред суд, бити позван да се изјасни да ли је или није крив по свакој тачки оптужнице, али да се, уколико оптужени то затражи, одмах може изјаснити да ли је или није крив по једној или више тачака оптужнице; (4) уколико се оптужени не изјасни о кривици ни на првом, ни на каснијим ступањима пред суд, у његово име навести да се изјашњава да није крив; (5) у случају да се оптужени изјасни да није крив, упутити секретара да одреди датум почетка суђења; (6) у случају да се оптужени изјасни да је крив: (а) пред Претресним већем, поступити у складу с правилом 62 бис; (б) пред судијом, упутити његову изјаву о кривици Претресном већу како би оно могло поступити у складу с правилом 62 бис; (7) упутити секретара да по потреби одреди остале датуме.” Ово правило је у директној колизији са ставом 3, члана 20 Статута Међународног суда који гласи: “Претресно веће ће прочитати оптужницу, уверити се да се поштују права оптуженог, потврдити да оптужени разуме оптужницу и упутити оптуженог да се изјасни о кривици. Претресно веће ће затим утврдити датум почетка суђења.” Дакле, оптужени мора бити доведен искључиво пред ретресно веће, а не пред “Претресно веће или сталног судију”, како стоји у Правилнику. Претресно веће мора прочитати оптужницу, а не може наложити било коме другом да то уради уместо њега. Не може се упутити секретар да одреди датум почетка суђења, него то мора урадити Претресно веће.

Реперкусије потврдног изјашњавања о кривици третира правило 62 бис, у коме стоји: “Ако се оптужени изјасни да је крив у складу са правилом 62 (6) или затражи да се његова изјава о кривици измени у потврдну, те ако се Претресно веће увери: (1) да је потврдна изјава о кривици дата добровољно; (2) да је потврдна изјава о кривици дата упућено; (3) да потврдна изјава о кривици није двосмислена; и (4) да постоје довољне чињеничне основе за постојање кривичног дела и учествовање оптуженог у истом, било на основу независних индиција или тога што не постоји никакво битно неслагање између страна у погледу предметних чињеница, Претресно веће може прогласити оптуженог кривим и упутити секретара да одреди датум за претрес пред изрицање казне.” У том контексту правило 62 тер предвиђа да се тужилац и одбрана могу “споразумети да ће, након што се оптужени потврдно изјасни о кривици по оптужници или по једној или више тачака оптужнице, тужилац пред Претресним већем поступити на следећи начин или начине: (1) затражити да се оптужница сходно томе измени; (2) изнети став да је примерена нека конкретна казна или распон казне; (3) не супротставити се захтеву оптуженог за изрицање конкретне казне или распона казни”, мада ниједан од ових споразума не обавезује Претресно веће, с тим, “ако стране постигну споразум о изјашњавању о кривици, Претресно веће ће затражити да се тај споразум објави на отвореној седници или, ако му је подастрт ваљан разлог, на затвореној седници, у тренутку када се оптужени потврдно изјасни о кривици.”

Правило 63 налаже да се “испитивање оптуженог од стране тужиоца, и након првог ступања пред суд, не сме водити без присуства његовог браниоца, осим ако оптужени није добровољно и изричито пристао на то да се испитивање врши без присуства браниоца. Ако оптужени накнадно изрази жељу да бранилац буде присутан, испитивање се одмах након тога прекида и наставља тек кад бранилац оптуженог буде присутан.” Уз то, тужилац је дужан да на почетку испитивања оптуженог упозори на његова права, а само “испитивање, укључујући и одрицање од права на браниоца, снима се на аудио и видео траку.” Што се притвореничког статуса тиче, по правилу 64, “након пребацивања у седиште Међународног суда, оптужени ће бити задржан у притвору у објектима које ће обезбедити земља-домаћин или нека друга земља. У изузетним околностима.

Проблематика привременог пуштања на слободу разрађена је правилом 65 и полази од одређења да само одлуком већа оптужени може бити пуштен на слободу. “Претресно веће може издати налог за пуштање на слободу само након што земљи-домаћину и држави у коју оптужени тражи да буде пуштен пруже прилику да се изјасне, и само ако се уверило да ће се оптужени појавити на суђењу и да, у случају пуштања на слободу, неће представљати опасност ни за једну жртву, сведока ни било коју другу особу. За пуштање оптуженог на слободу Претресно веће може одредити било које услове које сматра примереним, укључујући полагање кауције и поштовање услова потребних да би се осигурало присуство оптуженог на суђењу и заштита других особа.” Да би се поднела жалба на овакве одлуке претходно се мора тражити одобрење трочланог Жалбеног већа, које ће претходно ценити релевантност разлога. Такве молбе се подносе у року од седам дана по завођењу или усменом изрицању одлуке, изузев у следећа два случаја: “(1) ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана кад је одлука изречена, у којем случају рок почиње тећи од дана кад страна која је оспорава буде обавештена о усменој одлуци; или (2) ако је Претресно веће назначило да ће уследити писана одлука, у којем случају рок почиње тећи од дана кад је писмена одлука заведена.” Што се тужиоца тиче, он може тражити одлагање извршења одлуке наговештавајући да ће на њу поднети жалбу. “Тај захтев мора поднети у тренутку кад подноси свој одговор на први захтев оптуженог за привремено пуштање на слободу. Ако Претресно веће наложи одгоду извршења своје одлуке о пуштању оптуженог, тужилац мора поднети своју жалбу најкасније један дан након доношења те одлуке.” У случају одлагања, “оптужени неће бити пуштен: (1) док не истекне рок за подношење захтева за дозволу за улагање жалбе од стране тужиоца, а такав захтев не буде поднесен; или (2) док трочлано Жалбено веће не одбаци захтев за дозволу за улагање жалбе; или (3) док Жалбено веће не одбије жалбу; или (4) док трочлано Жалбено веће, односно Жалбено веће, не наложи другачије.” Претресно веће је овлашћено да из било ког разлога у сваком тренутку може да изда налог за хапшење привремено пуштеног на слободу. У случају осуђених особа, да би им се одобрило привремено пуштање на слободу на одређено време или док чекају жалбени поступак, Жалбено веће се мора претходно уверити: “(1) да ће се жалилац, ако буде пуштен, појавити на жалбеном претресу односно предати у притвор по истеку одређеног рока; (2) да жалилац, ако буде пуштен, неће представљати опасност ни за једну жртву, сведока ни било коју другу особу, и (3) да постоје посебне околности које оправдавају такво пуштање.”

Својеврсне статусне конференције су предвиђене правилом 65 бис и њих Претресно веће или његов стални судија морају сазвати у року од сто двадесет дана од првог ступања оптуженог пред Суд, а “после у размацима од највише сто двадесет дана од последње статусне конференције: (1) да би се организовале консултације међу странама како би се осигурала експедитивна припрема суђења; (2) да би се установило стање у предмету и оптуженом омогућило да покрене питање у вези са предметом, укључујући и душевно и физичко стање оптуженог.” С друге стране, “Жалбено веће или судија Жалбеног већа морају сазвати статусну конференцију унутар сто двадесет дана од подношења најаве жалбе и у размацима од највише сто двадесет дана од последње статусне конференције, како би се свакој особи која се налази у притвору док траје жалбени поступак омогућило да покрене питање те особе. Уз писмени пристанак оптуженог дат након што се посаветовао са својим браниоцем, статусна конференција према одредбама овог правила може се одржати: (1) у присуству оптуженог, с тим да његов бранилац учествује путем теле-конференције или видео-конференције; или (2) у кабинету судије без присуства оптуженог, али уз његово учешће путем теле-конференције или видео-конференције.”

Правилом 65 тер прописано је да “председавајући судија Претресног већа мора најкасније седам дана након првог ступања оптуженог пред суд одредити једног од сталних судија свог већа за судију задуженог за претпретресни поступак (у даљем тексту: “претпретресни судија”). По овлашћењу и под надзором Претресног већа које решава предмет, претпретресни судија координира комуникацију између страна током претпретресне фазе. Претпретресни судија се брине да се поступак непотребно не одуговлачи и предузима све мере потребне да се предмет припреми за правично и експедитивно суђење.” Претпретресни судија обавља функције предвиђене у правилима 66, 73, 73 бис и 73 тер, а у томе му може помагати један од виших правника при већима. “Претпретресни судија доноси план рада у којем се уопштено наводе обавезе из овог правила које стране морају испунити и датуми до којих те обавезе морају бити испуњене”, док виши правник под његовим надзором “надгледа провођење плана рада и информише претпретресног судију о напредовању разговора између страна и са странама, а посебно о свакој потенцијалној потешкоћи. Он подноси извештаје претпретресном судији кад је то примерено и без одлагања преноси странама све примедбе и одлуке претпретресног судије. Претпретресни судија налаже странама да се састају како би разговарале о питањима у вези са припремом предмета”, а посебно да би тужилац и одбрана могли да испуне своје међусобне обавезе у складу с планом рада који је донео претпретресни судија. На таквим састанцима није неопходно присуство оптуженог, а они се одржавају интер партес или, на захтев вишег правника, између вишег правника и једне или више страна.” Иначе, “вишем правнику у дужностима из овог правила може помагати представник секретаријата, а он може затражити и да се ради транскрипт.”

Након решавања свих прелиминарних поднесака, претпретресни судија налаже тужиоцу да у одређеном року након пријема извештаја вишег правника, а најмање шест недеља пре претпретресне конференције, достави: “(1) коначну верзију претпретресног поднеска оптужбе која, за сваку тачку оптужнице, садржи сажетак доказа које оптужба намерава извести у вези са извршењем кривичног дела за које се терети и облик одговорности којем оптужени подлеже; поднесак треба да садржи изјаву о свим питањима о којима су се стране сложиле и о питањима која се не оспоравају, као и изјаву о спорним чињеничним и правним питањима; (2) списак сведока које тужилац намерава да позове, у којем се наводи: (а) име или псеудоним сваког сведока; (б) сажети приказ чињеница о којима ће сведочити поједини сведок; (ц) елементи оптужнице о којима ће сведочити поједини сведок, са конкретно наведеним тачкама с релевантним параграфима оптужнице; (д) укупан број сведока и број сведока који ће сведочити против појединог оптуженог и по појединој тачки оптужнице; (е) да ли ће сведок сведочити лично или на основу правила 92 бис, путем писмене изјаве или коришћењем транскрипта сведочења из других поступака пред Међународним судом; и (ф) процене трајања сведочења сваког од сведока и процене укупног времена извођења доказа оптужбе; (3) списак доказних предмета које тужилац намерава предложити у којем, где је то могуће, треба навести има ли одбрана приговоре на њихову аутентичност. Тужилац ће одбрани уручити копије доказних предмета са тог списка.” Након што тужилац у целости испуни ову своју обавезу, “претпретресни судија ће наложити одбрани да, у року који одреди претпретресни судија, а најкасније три недеље пре претпретресне конференције, достави претпретресни поднесак у којем ће обрадити чињенична и правна питања и који ће садржавати писмену изјаву у којој се наводи: (1) у општим цртама, концепција одбране оптуженог; (2) питања изнесена у претпретресном поднеску тужиоца која оптужени оспорава; и (3) за свако од тих питања, разлог због којег га оптужени оспорава. Након завршетка извођења доказа оптужбе, а пре почетка извођења доказа одбране, претпретресни судија ће наложити одбрани да поднесе следеће: (1) списак сведока које одбрана намерава да позове у којем се наводи: (а) име или псеудоним сваког сведока; (б) сажети приказ чињеница о којима ће сведочити поједини сведок; (ц) елементи оптужнице о којима ће сведочити поједини сведок; (д) укупан број сведока и број сведока који ће сведочити за појединог оптуженог и о појединој тачки оптужнице; (е) да ли ће сведок сведочити лично или на основу правила 92 бис, путем писмене изјаве или коришћењем транскрипта сведочења из других поступака пред Међународним судом; и (ф) процена трајања сведочења сваког од сведока и процена укупног времена извођења доказа одбране; те (2) списак доказних предмета које одбрана намерава предложити у извођењу својих доказа на којем, где је то могуће, треба навести има ли оптужба приговоре на њихову аутентичност. Одбрана ће оптужби уручити копије доказних предмета са тог списка.”

Сада је на претпретресном судији да евидентира “о којим правним и чињеничним питањима постоји слагање односно неслагање”, а може наложити странама да му предају писмене поднеске, или можда Претресном већу. Кад сматра да је “то примерено, може проприо моту саслушати стране без присуства оптуженог.” То може бити и у његовом кабинету, о чему се води записник. О спорним питањима ће извештавати Претресно веће, а може их и директно њему упутити. “Претпретресни судија може одредити рок за подношење претпретресних поднесака и, ако је то потребно, одредити датум евентуалног претреса по њима. Поднесак поднесен пре суђења мора се решити пре суђења, осим уколико судија, с ваљаним разлогом, наложи да се он решава тек на главном претресу. Пропуст стране да уложи приговоре односно поднесе захтеве који се могу поставити пре суђења, а у року који је одредио судија, представља одрицање од тог права, али судија уз ваљани разлог може одобрити изузимање од одрицања.” Већ након што тужилац поднесе документе на које је обавезан, “претпретресни судија ће Претресном већу предочити потпуни спис који се састоји од свих материјала који су поднеле стране, транскрипата статусних конференција и записник састанака које је он одржао у склопу обављања својих дужности у складу с овим правилом.” Нови спис ће предочити пошто му касније одбрана достави своје материјале. Било коју дужност претпретресног судије може, проприо моту, вршити и Претресно веће. По пријему извештаја претпретресног судије Претресно веће ће, уколико то буде потребно, одлучити какве санкције треба изрећи страни која није испунила своје обавезе из овог правила. Те санкције могу укључити изузимање сведочења и документарних доказа.”

Што се тиче обелодањивања и достављања доказног материјала од стране тужиоца, по правилу 66, “осим ако правилима 53 и 69 није предвиђено другачије; тужилац ће одбрани ставити на располагање, на језику који оптужени разуме: (1) у року од тридесет дана од првог ступања оптуженог пред суд, копије пропратног материјала који је био приложен уз оптужницу кад је она поднесена на потврду, као и све претходне изјаве које је тужилац добио од оптуженог, и (2) у року који је одредило Претресно веће или претпретресни судија именован у складу с правилом 65 тер, копије изјава свих сведока које тужилац намерава да позове да сведоче на суђењу и копије свих писмених изјава узетих у складу с правилом 92 бис; копије изјава додатних сведока оптужбе ставиће се на располагање одбрани чим буде донесена одлука да се ти сведоци позову. Тужилац мора, кад се то од њега захтева, да дозволи одбрани да прегледа све књиге, документе, фотографије и предмете који се налазе у поседу или под надзором тужиоца, а који су битни за припрему одбране, или их тужилац намерава користити као доказе на суђењу или су прибављени од оптуженог или су му припадали. У случају да се у поседу тужиоца налазе информације чије обелодањивање може да иде на штету даљњих или текућих истрага, или да из било ког разлога буде у супротности с јавним интересима, или да утиче на безбедносне интересе било које државе, тужилац може од Претресног већа на седници ин камера затражити да буде ослобођен обавезе обелодањивања тих информација. Приликом подношења таквог захтева, тужилац ће Претресном већу (али само Претресном већу) доставити информације за које се тражи да остану поверљиве.”

Категорија реципрочног објављивања уведена је правилом 67 у коме стоји: “Што је пре изводиво, а свакако пре почетка суђења: (1) тужилац ће обавестити одбрану о именима сведока које намерава да позове ради доказивања кривице оптуженог и побијање одбране о којој је обавештен у складу са ставом (2) у наставку; (2) одбрана ће обавестити тужиоца о својој намери да изнесе: (а) одбрану алибијем; у том случају у обавештењу се мора навести место или места на којима оптужени тврди да се налазио у време кривичног дела за које се терети, имена и адресе сведока и сав други доказни материјал који је темељ на коме ће оптужени градити свој алиби; (б) неку посебну одбрану, укључујући одбрану смањеном урачунљивошћу или неурачунљивошћу, у којем случају у обавештењу морају бити наведена имена и адресе сведока и сав остали доказни материјал који је темељ на којем ће оптужени градити своју посебну одбрану.” С тим у вези, “пропуст одбране да достави обавештење у складу с овим правилом не ограничава право оптуженог да сведочи о одбранама из претходног става.” Ако одбрана поднесе захтев да прегледа одговарајући материјал тужилаштва, “тужилац ће имати право да прегледа све књиге, документе, фотографије и физичке предмете који се налазе у поседу или под надзором одбране и које одбрана намерава да употреби као доказни материјал на суђењу. У случају да једна од страна открије додатне доказе или материјал који је по одредбама овог правилника требало да буде обелодањен раније, та страна мора одмах те доказе или материјал обелоданити другој страни и Претресном већу.”

У овом склопу нарочито је интересантно правило 68, које се тиче обелодањивања ослобађајућег материјала, а у коме стоји да ће тужилац “што је раније могуће, упознати одбрану са постојањем материјала познатих тужиоцу који на било који начин указују на невиност или ублажавају кривицу оптуженог или могу да утичу на поузданост доказа оптужбе.” Правилом 68 бис је прописано да за неиспуњење обавезе обелодањивања, претпретресни судија или Претресно веће могу изрећи санкције оној страни која није испунила своје обавезе, и то по захтеву супротне стране или проприо моту. Што се тиче заштите жртава и сведока, по правилу 69, “у изузетним околностима тужилац може од судије или Претресног већа затражити да наложе да се не обелодањује идентитет жртве или сведока који може бити у опасности или изложен ризику све док се та особа не стави под заштиту Међународног суда. Приликом одређивања заштитних мера за жртве или сведоке, судија или Претресно веће могу се посаветовати са Службом за жртве и сведоке. Узевши у обзир одредбе правила 75, идентитет жртве или сведока мора се обелоданити довољно рано пре почетка суђења да би се оставило довољно времена за припрему одбране.”

Невероватно је да је пресудом у случају Алексовског Претресно веће закључило “да оптужени, уопштено говорећи, не може неки елемент одбране по први пут покренути тек у жалбеном поступку”, као и да “ова општа обавеза да се сви елементи одбране покрену у току суђења произлази из Правилника – посебно из правила 65 тер и 67, као и из обавезе оптуженог да се на првом појављивању изјасни о свим оптужбама које постоје против њега, у складу са правилом 62. Неблаговремено покретање елемената одбране би одузело тужилаштву могућност да унакрсно испита сведоке који сведоче у корист било ког елемента одбране, и ако је потребно, да побију изјаве неких сведока. То би створило потешкоћу и Жалбеном већу у исправној анализи пресуде расправног већа, ако одбрана није јасно покренула све елементе одбране, упркос томе што су се појавили докази који су могли ићи у корист такве одбране.” (стр. 335.) Што се тиче обавезе обелодањивања ослобађајућих доказа, у случају Брђанин и Талић значајна је одлука Претресног већа по захтеву за предочење таквих доказа, у којој се, између осталог, каже: “Обавеза тужилаштва да предочи оптуженом постојање свих доказа који су му познати, који на било који начин евентуално указују на невиност или ублажавају кривицу оптужених, или могу утицати на поузданост доказног материјала тужилаштва, морају се предочити “што је пре изводљиво.” Реч “доказ” у правилу 68 мора се врло широко тумачити. Она се не ограничава на материјале који су у форми која би била прихватљива као доказни материјал. То укључује све информације које на било који начин евентуално указују на невиност или ублажавају кривицу оптуженог, или које могу утицати на поузданост доказа тужилаштва. Обавеза је континуирана и као таква не зависи од наметања било каквог временског ограничења. Ако тужилаштво у одређеном тренутку зна за постојање било каквих доказа те врсте, мора их предочити оптуженом “што је пре изводљиво.” Одговор тужилаштва да је у овом тренутку прерано да се то уради и да би требало дозволити да се сачека док се не донесе одлука по захтеву за заштитним мерама, се не прихвата.” (стр. 340.)

Правилом 70 предвиђено је да “извештаји, меморандуми и други интерни документи које је у вези са истрагом или припремом предмета израдила нека страна, њени помоћници или представници, не подлежу обелодањивању ни обавештавању.” Даље у том правцу, у случају да тужилац поседује информацију која му је дата у поверењу и која је коришћена само за добијање нових доказа, ту почетну информацију и њено порекло тужилац неће обелоданити без пристанка лица или тела које је пружило почетну информацију, а ни у ком случају је неће употребити као доказ а да је пре тога не обелодани оптуженом.” Ако добије тај пристанак, па одлучи да односни документ поднесе као доказ, “Претресно веће, без обзира на правило 98, не може наложити ниједној од страна да достави додатне доказе прибављене од особе или тела које је пружило почетну информацију, нити може у сврху прибављања таквих додатних доказа само упутити судски позив тој особи или представнику тог тела као сведоку или наложити његово присуствовање. Претресно веће не може искористити своје овлашћење да наложи присуствовање сведока или да захтева предочење доказа да би приморало на предочење таквих додатних доказа.” Што је посебно значајно, “у случају да тужилац позове сведока да би у доказе уврстио неку информацију прибављену у складу са овим правилом, Претресно веће не може принудити тог сведока да одговори на било које питање које се односи на ту информацију или њено порекло ако сведок одбије да одговори позивајући се на поверљивост.” Изузев овде изнесених ограничења, “право оптуженог да оспорава доказе које је изнело тужилаштво остаје нетакнуто”, а ни та ограничења не могу да утичу на право Претресног већа “да изузме доказе ако потреба да се осигура правилно суђење у значајној мери превагне над њиховом доказном вредношћу.” Иначе, “Претресно веће може наложити да се, на захтев оптуженог и његовог браниоца, у интересу правде, одредбе овог правила примене мутатис мутандис на одређене информације у поседу оптуженог.”

Питање ванпретресних исказа третира правило 71, које отвара простор да, “кад је у интересу правде да се то учини, Претресно веће може наложити проприо моту или на захтев једне од страна да се узме ванпретресни исказ за употребу на суђењу, без обзира на то да ли је особа чији се ванпретресни исказ жели узети у могућности да физички приступи и сведочи пред Међународним судом. Претресно веће ће у ту сврху именовати овлашћеног службеника.” Ако се поднесе такав захтев, он “мора да садржи име и место боравка лица чији се ванпретресни исказ тражи, дан и место узимања ванпретресног исказа, изјаву о околностима о којима ће сведок бити испитан, те о околностима које оправдавају узимање ванпретресног исказа. Уколико се захтев одобри, страна на чији захтев се узима ванпретресни исказ ће у разумном року о томе обавестити другу страну која има право да присуствује узимању ванпретресног исказа и унакрсно испитује особу чији се ванпретресни исказ узима. Ванпретресно сведочење може се саслушати било у седишту било изван седишта Међународног суда, а може се саслушати и путем видео-конференције. Овлашћени службеник води рачуна о томе да се ванпретресни исказ узме у складу с Правилником и да се направи записник ванпретресног исказа, у који ће ући унакрсно испитивање и приговори које је свака од страна уложила, да би о њима одлучивало Претресно веће. Он тај запис преноси Претресном већу.” Уз то, правило 71 бис прописује да “на захтев било које стране, Претресно веће може у интересу правде наложити да се сведочење одвија путем видео-конференцијске везе.” У случају Делалић, расправно веће је формулисало који се услови морају испунити да би се прихватио овакав начин сведочења: “1. Мора се показати да је исказ сведока довољно значајан да би било неправилно наставити поступак без тог исказа; 2. Сведок мора бити спречен или имати добар разлог што није спреман да дође пред Међународни трибунал у Хагу; 3. Оптужени не сме трпети штету у реализацији свог права у суочењу са сведоком.” Иначе, исто Претресно веће је закључило “да доказна вредност исказа датог видео-конференцијском везом нема исту тежину као исказ дат у судници. Чињеница да сведок није физички присутан у судници може умањити значај тог исказа, али кредибилитет је нешто о чему одлучује веће, кад оцењује доказни материјал у целини.” (стр. 358-359.)

Прелиминарни поднесци су предмет нормирања правила 72, а то су поднесци којима се: “(1) оспорава надлежност, (2) тврди да оптужница садржи формалне недостатке, (3) тражи раздвајање тачки удружених у једној оптужници... или се траже одвојена суђења..., или (4) улажу приговори на одбијање захтева за доделу браниоца..., подносе се у писменом облику и то најкасније тридесет дана након што је тужилац одбрани обелоданио сав материјал и изјаве... и морају бити решени најкасније шездесет дана након подношења, а пре почетка уводних излагања.” Следећи став искључује могућност подношења интерлокуторне жалбе на одлуке о прелиминарним поступцима, изузев: “(1) у случају поднесака којима се оспорава надлежност; (2) у случајевима када Претресно веће да потврду, а Претресно веће такву потврду може дати ако се одлука тиче питања које би у значајној мери утицало на правично и експедитивно вођење поступка или исход суђења, те ако би, по мишљењу Претресног већа, промптно решење Жалбеног већа суштински поспешило поступак.” Такве жалбе “подносе се у року од петнаест дана, а захтеви за потврду... подносе се у року од седам дана од дана завођења побијане одлуке. У случају да се одлука изрекне усмено, рок почиње тећи од дана изрицања усмене одлуке, осим: (1) ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана кад је одлука изречена, у ком ће случају рок почети да тече од дана кад страна која оспорава буде обавештена о усменој одлуци; или (2) ако је Претресно веће најавило да ће уследити писмена одлука, у ком ће случају рок почети да тече од дана завођења писмене одлуке. Ако је потврда добијена, дотична страна ће своју жалбу изнети пред Жалбено веће у року од седам дана од датума завођења одлуке којом је дата потврда.” Вероватно из бојазни да се приговори институционалној ненадлежности овог суда, при крају овог правила се категорички инсистира да “поднесак којим се оспорава надлежност подразумева искључиво поднесак којима се оспорава оптужница из разлога што се она не односи на: (1) ниједну од особа наведених у члановима 1, 6, 7 и 9 Статута; (20) територије наведене у члановима 1, 8 и 9 Статута; (3) раздобља наведена у члановима 1, 8 и 9 Статута; (4) ниједно од кршења наведених у члановима 2, 3, 4, 5 и 7 Статута”, под претњом да се жалба неће разматрати уколико трочлано Жалбено веће које је именовао председник закључи да она не задовољава услове који су овде наведени и у таквом случају ће се та жалба одбацити.

Правилом 73 регулисано је питање осталих поднесака и то на следећи начин: “Након што се предмет додели Претресном већу, свака од страна може у било којем тренутку, поднеском који није прелиминарни поднесак, тражити од већа доношење одговарајуће одлуке или правног лека. Ти поднесци могу бити писмени или усмени, према нахођењу Претресног већа. На одлуке о свим поднесцима интерлокуторна жалба може се уложити само уз потврду Претресног већа, које такву потврду може дати ако се одлука тиче питања које би у значајној мери утицало на правничко и експедитивно вођење поступка или исход суђења, те ако би, по мишљењу Претресног већа, промптно решење Жалбеног већа суштински поспешили поступак. Захтеви за потврду подносе се у року од седам дана од дана кад је побијана одлука заведена. У случају да се одлука изрекне усмено, молба се подноси у року од седам дана од дана изрицања усмене одлуке, осим: (1) ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана када је одлука била изречена, у којем случају рок почиње тећи од дана кад страна која оспорава одлуку буде обавештена о усменој одлуци; или (2) ако је Претресно веће назначило да ће уследити писмена одлука, у којем случају ће рок почети да тече од дана кад је заведена писмена одлука. Ако је потврда дата, дотична страна ће своју жалбу изнети пред Жалбено веће у року од седам дана од датума завођења одлуке којом је дата потврда.”

Институт претпретресне конференције обрађује правило 73 бис које одређује да њу држи Претресно веће пре почетка суђења, а на њој може, “у светлу списа који је претпретресни судија подастро Претресном већу”, позвати “тужиоца да скрати процењено време главног испитивања за неке сведоке”, “одредити број сведока које тужилац може позвати” након што саслуша његово мишљење о томе. “Након почетка суђења тужилац може, уколико сматра да је то у интересу правде, поднети захтев да се поново прихвати првобитни списак сведока или да се промени одлука о томе који ће сведоци бити позвани. Након што саслуша тужиоца, Претресно веће одређује време које ће тужилац имати на располагању за извођење доказа. За време суђења Претресно веће може одобрити захтев тужиоца за додатно време за извођење доказа уколико је то у интересу правде.”

Правилом 73 тер предвиђено је да Претресно веће може одржати конференцију пре почетка извођења доказа одбране, на којој, у светлу списа које је поднео претпретресни судија, то веће “може позвати одбрану да скрати процењено време главног испитивања за неке сведоке”; “након што је саслушало одбрану, одредити број сведока које одбрана може позвати.” Следе сличне формулације које су претходним чланом важиле за тужиоца: “Након почетка извођења својих доказа одбрана може, уколико сматра да је то у интересу правде, поднети захтев да се поново прихвати првобитни списак сведока или да се промени одлука о томе који ће сведоци бити позвани. Након што је саслушало одбрану, Претресно веће одређује време које ће одбрана имати на располагању за извођење доказа. За време суђења Претресно веће може одобрити захтев одбране за додатно време за извођење доказа ако је то у интересу правде.” Правило 74 инаугурише институт амикус курие прописујући да, “уколико то сматра пожељним за правилно пресуђивање о предмету, Претресно веће може да позове или да одобри држави, организацији или особи да приступи Претресном већу и изнесе ставове о било којем питању које одреди Претресно веће.” Даље, на основу правила 74 бис, Претресно веће може, проприо моту или на захтев једне од страна, наложити да се обави лекарски, психијатријски и психолошки преглед оптуженог. Секретар ће у том случају, ако Претресно веће не наложи другачије, тај задатак поверити једном или више стручњака чија се имена налазе на попису који је саставио Секретаријат, а одобрио колегиј.”

Мере за заштиту жртава и сведока одређује правило 75 дајући овлашћење да “судија или Претресно веће могу, проприо моту или на захтев било које од страна, жртве или сведоке о којим се ради, или Службе за жртве и сведоке, налогом одредити одговарајуће мере за приватност и заштиту жртава и сведока, под условом да оне нису у супротности с правима оптуженог. Веће може одржати седницу ин камера како би утврдило да ли ће одредити: (1) мере којима се спречава да се јавности или медијима открију идентитет или место боравка жртве или сведока, или особа које су у родбинској или другој вези са жртвом или сведоком, и то на следећи начин: (а) брисањем из јавних списа Међународног суда имена и података помоћу којих се може утврдити идентитет; (б) неоткривањем јавности било којег списа који указује на идентитет жртве; (ц) сведочењем путем уређаја за изобличење слике или звука или путем интерне телевизије; и (д) доделом псеудонима; (2) одржавање затворених седница у складу с правилом 79; (3) одговарајуће мере којима се омогућује сведочење осетљивих жртава и сведока, попут једносмерне интерне телевизије.” Што се тиче Службе за жртве и сведоке, њен је задатак да обезбеди “да сведок пре сведочења буде обавештен да његов исказ и његов идентитет могу бити откривени касније у другом предмету.” С друге стране, “Претресно веће, кад год је то потребно, надзире начин испитивања како би се избегло свако малтретирање и застрашивање.” Када се издаје налог за предузимање мере за заштиту жртава и сведока, “судија или веће ће, ако је то примерено, у њему навести да ли се транскрипт сведочења сведока за којег су одређене заштитне мере може дати и користити у другим поступцима пред Међународним судом.” У складу с тим, “кад су у неком поступку пред Међународним судом (у даљем тексту: први поступак) за неку жртву или сведока одређене заштитне мере, те заштитне мере: (1) остају на снази мутатис мутандис у сваком другом поступку пред Међународним судом (даље у тексту: други поступак) док год не буду укинуте, измењене или појачане у складу са процедуром предвиђеном овим правилом; или (2) нису препрека тужиоцу да у другом поступку испуни све обавезе обелодањивања у складу с Правилником, уз услов да тужилац одбрану којој се материјали обелодањују упозори на карактер заштитних мера одређених у првом поступку. Страна у другом поступку која жели да се заштитне мере одређене у првом поступку пониште, измене или појачају мора се обратити: (1) већу које решава у првом поступку, без обзира на његов састав; или (2) ако у првом поступку више не решава ниједно веће, онда већу које решава у другом поступку.” Пре доношења одлуке о обелодањивању у другом поступку, “веће које решава у другом поступку мора прикупити све релевантне информације из првог поступка и саветовати се са судијом који је одредио заштитне мере у том поступку, ако је тај судија још увек у Међународном суду. Захтеве за укидање, измену или појачање заштитних мера одређених за неку жртву или сведоке решава било веће којем је захтев упућен, било један од судија тог већа, при чему термин “веће” у овом правилу означава и “судију тог већа.”

По питању овог правила значајно је мишљење судије Стивена у предмету Тадић, према коме: “Филозофија која прожима Статут и Правилник Трибунала сасвим је јасна: жртве и сведоци заслужују заштиту, чак и од оптуженог, у току претходног поступка и све до одређеног разумног рока пре почетка самог суђења. Од тог времена надаље, право оптуженог на правично суђење мора имати приоритет и тражи да се заштита која се пружа анонимношћу уклони у његову корист, чак и ако таква заштита наставља пружати заштиту од погледа јавности и медија.” (стр. 382.) Коментатори, у складу с тим, изводе даље закључке: “У захтеву да се онемогући да сведок види оптуженог или да оптужени види сведока, на темељу тога да би сведок поново доживео трауму ако види оптуженог, Веће је сматрало да је поновна трауматизација, у принципу медицинско психолошко стање које тражи доказ конкретног стања сведока. Без представљања таквих доказа расправном већу, превагнуће право оптуженог на суочење са сведоком.” (стр. 382.) Међутим, одлучујући по захтеву тужилаштва за редактуру јавног записника у случају Делалић, Претресно веће је “приметило да су сви поступци пред Трибуналом јавни, те да се преносе телевизијски у јавној галерији суднице, у лобију за медије и на другим местима у Трибуналу. По налогу, постоји механизам кашњења од тридесет минута у преносу поступка на сваком монитору, осим оног који се налази у галерији за публику. То значи да, ако у току отвореног заседања суда, сведок или било ко други ко учествује у поступку, случајно предочи информацију поверљиве природе, странка може тражити да се редакторски уклоне такве информације, тако да у каснијим јавним приказивањима таква информација не буде садржана.” (стр. 382-383.) По мишљењу Претресног већа, овим правилом се потенцијалним сведоцима пружају неопходне гаранције заштите “да би се омогућило и охрабрило њихово појављивање пред Трибуналом у било којој фази поступка. Основ по којем се овакве мере заштите жртава и сведока могу тражити, мења се како се развија сам поступак. Мере које расправно веће може наложити у сврху заштите жртава и сведока су врло широког распона и могу укључивати и заштиту њихове приватности. Ове мере морају бити конзистентне са правила оптуженог и могу укључивати неоткривање јавности и медијима идентитета или локације жртве или сведока или њихове породице, било коришћењем псеудонима, брисањем имена и идентификацијских информација из јавног записника, или било којим другим средствима које веће може сматрати примереним да би се осигурала заштита жртава или сведока. Веће може наложити да се из записника редакторски укину информације које се односе на имена и друге идентификацијске податке сведока којем је додељена заштита по правилу 75. У случају нехотичног откривања идентификацијских информација одређеног сведока у току поступка, такве информације се бришу из јавног записника, али су и даље део комплетног поверљивог записника, који се не може предочити јавности, осим ако такво предочење не наложи расправно веће... Размишљање које наводи на спречавање предочења таквих информација је ранији налог о заштити, који спречава да такве информације постану јавне. Међутим, овлашћење већа да редакторски мења записник не укључује ситуацију где сведоци сами објаве неке приватне и потенцијалне неугодне детаље. Веће је приметило да, независно од осећања сведока у погледу јавне дистрибуције приватних информација, јавна чињеница не може да се претвори у приватну само путем налога.” (стр. 383-384.)

У погледу давања свечане изјаве усмених и писмених преводилаца, правило 76 одређује да, “пре него што почне да обавља своје дужности, усмени или писмени преводилац свечано изјављује да ће то чинити верно, независно, непристрасно и уз пуно поштовање своје обавезе чувања тајне.” То, између осталог, значи, како је Претресно веће констатовало доносећи одлуку у случају Делалића и других, по екс парте захтеву одбране Здравка Муцића по питању суб пена за преводиоце, да је циљ овог правила “да се осигура пуна позиција непристрасности, каква мора постојати у односу на странке, што је неопходни предуслов за функцију преводиоца. Ова изјава наглашава независност преводиоца у односу на било коју странку у поступку и поверљивост материје који се преводи. Преводилац или тумач једноставно преноси информације било којој од страна о ономе што је друга страна у поступку рекла, и чињеница да преводилац нема обавезу да води евиденцију онога што су странке рекле, њихову позицију чини изузетно тешком ако буду позвани да сведоче тачно о ономе што је речено. Веће је сматрало да у провођењу правде преводиоци и други званичници Трибунала – као што су службеници или секретари Суда – треба да уживају имунитет у односу на сведочење у погледу ствари које произлазе из обављања званичних дужности. Веће је закључило да преводилац у провођењу правде има статус непристрасног трећег лица. Када пружа услуге превођења пред расправним већем, преводилац је службеник расправног већа, и службеник Трибунала када је превод везан за судски поступак.” (стр. 387.) Иначе, коментатори су приметили да је “у одлуци која се односи на суб пена за преводиоца веће изјавило да преводиоци уживају имунитет у односу на позивање да дају исказ везан за своје званичне дужности. У овом случају се тврдило да је дошло до нерегуларности у време када је канцеларија тужиоца узимала изјаву оптуженог. Изгледа да, у интересу трагања за правдом, може бити изузетака у овако датом имунитету, чак и ситуација када се тврди да постоје неке нерегуларности. У другом контексту, Трибунал је одредио да представници влада не могу бити суб пена позвани да сведоче у погледу вршења званичних дужности. Међутим, ако тај званичник прибави релевантне доказе ван својих званичних дужности, онда може бити позван да сведочи. Може се рећи да се иста логика примењује на преводиоца који примети да се дешавају нерегуларности у току узимања изјаве од оптуженог. Опсервација таквих нерегуларности није унутар званичних дужности преводиоца. С друге стране, може се рећи да је примерено да преводилац буде заштићен од могућности да буде позван да сведочи о самом процесу превођења, пошто су такве активности унутар преводиочевих званичних дужности.” (стр. 386.)

Правило 77 опширно третира питање непоштовања Међународног суда и оно у целости гласи: “(А) Вршећи своју изворну власт, Међународни суд може прогласити кривим за непоштовање суда оне који свесно и намерно ометају спровођење правде, укључујући сваку особу (1) која сведочи пред већем, а упорно одбија да одговори или не одговара на питања, (2) која обелодани информације које се односе на тај поступак, свесно томе кршећи налог већа, (3) која се без оправданог разлога оглуши на налог да се ступи пред веће или већу достави документе, (4) која прети, застрашује, на било који начин нанесе штету сведоку или му понуди мито, или на други начин утиче на сведока који сведочи или је сведочио или ће сведочити у поступку пред већем, или на потенцијалног сведока; или (5) која прети, застрашује, понуди мито или на други начин настоји применити принуду на било коју особу, с намером да ту особу спречи у испуњавању њене обавезе проистекле из налога судије или већа. (6) Подстицање на извршење и покушај извршења било којег од дела кажњивих по ставу (А) овог правила кажњиви су као непоштовање Међународног суда и повлаче исте казне. (Ц) Кад веће има разлога за сумњу да би нека особа могла бити крива за непоштовање Суда, она може: (1) упутити тужиоца да истражи ствар у сврху припреме и подизања оптужнице за непоштовање суда; (2) када код тужиоца, по мишљењу већа, постоји сукоб интереса у вези са предметним понашањем, упутити секретара да именује амикус курија да истражи ствар и извести веће да ли постоји довољан основ за покретање поступка због непоштовања суда; или (3) само започети поступак. (Д) ако веће сматра да постоји довољан основ за поступак због непоштовања суда против неке особе, веће може: (1) у околностима описаним у ставу (Ц) (1), упутити тужиоца да предузме кривично гоњење у тој ствари; или (2) у околностима описаним у ставу (Ц) (2) или (3), издати налог ин локо оптужнице и затим било упутити амикум курија да предузме кривично гоњење било само предузети кривично гоњење у тој ствари. (Е) Правила о поступку и доказима од четвртог до осмог дела примењују се мутатис мутандис на поступак по овом правилу. (Ф) Свакој особи која је оптужена или окривљена за непоштовање суда биће додељен бранилац у складу с правилом 45, ако испуњава критерије слабог имовног стања које утврђује секретар. (Г) Максимална казна која се може изрећи особи проглашеној кривом за непоштовање суда јесте казна затвора од највише седам година или новчана казна од највише 100.000 евра, или обоје. (Х) Новчана казна се уплаћује секретару на посебан рачун. (И) Ако бранилац буде проглашен кривим за непоштовање суда по овом правилу, веће које је тако пресудило може такође одлучити да тај бранилац више не испуњава услове да заступа осумњичене или оптужене пред Међународним судом или да такво понашање представља недолично понашање браниоца из правила 46, или обоје. (Ј) На сваку одлуку коју Претресно веће донесе по овом правилу може се уложити жалба. Најава жалбе подноси се у року од петнаест дана од дана када је заведена побијана одлука. У случају да је одлука изречена усмено, најава се подноси у року од петнаест дана од дана изрицања усмене одлуке, осим: (1) ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана када је одлука изречена, у којем случају рок почиње тећи од дана кад је страна која оспорава одлуку обавештена о усменој одлуци; или (2) ако је Претресно веће назначило да ће уследити писмена одлука, у којем случају рок почиње тећи од дана када је заведена писмена одлука. (К) Ако одлуку по овом правилу донесе Жалбено веће у функцији првостепене инстанце на ту се одлуку може уложити писмена жалба председнику у року од петнаест дана од дана кад је заведена побијана одлука. О жалби ће решавати пет судија које именује председник. У случају да је побијана одлука изречена усмено, жалба се подноси у року од петнаест дана од дана изрицања усмене одлуке, осим: (1) ако страна која оспорава одлуку није била присутна или заступана кад је одлука изречена, у којем случају рок почиње тећи од дана кад страна која је оспорава буде обавештена о усменој одлуци; или (2) ако је Жалбено веће назначило да ће уследити писмена одлука, у којем случају рок почиње тећи од дана када је заведена писмена одлука.”

Ово је сигурно пример крајње противстатутарног правила које је сам Трибунал прописао, а у случају Тадић, пресуђујући о наводима о непоштовању против претходног адвоката Милана Вујина, Претресно веће је рекло да је овлашћење да се казни понашање које има тенденцију ка опструирању, стварању штете или злоупотребе провођења правде у Трибуналу, неопходно да би се осигурало да не буде ометање у обављању дужности из своје надлежности у складу са Статутом, те да се тиме гарантују његове основне правосудне функције. Без даље разраде овакве изјаве, веће је додало да је овлашћење Трибунала да одлучује о питањима непоштовања или поступања која ометају провођење правде, нису увек иста као она која имају домаћи судови, зато што један међународни суд мора узети у обзир различито окружење унутар основне структуре међународне заједнице.” (стр. 390.) У случају Фурунyија десило се да је расправно веће поднело формалну притужбу тужиоцу у вези са понашањем Тужилаштва које није извршавало судске налоге, није поштовало правила, подносило је значајне захтеве у последњем моменту итд. Иначе, по правилу 77 бис прописано је да се истовремено са изрицањем новчане казне за непоштовање суда или давање лажног исказа одређује и рок плаћања. Ако се казна не плати у одговарајућем року, “веће које је изрекло новчану казну може издати налог којим се од особе којој је изречена новчана казна тражи да ступи пред Међународни суд или му писмено образложи зашто казна није плаћена. Након што је особи којој је изречена новчана казна пружена прилика да се изјасни, веће може донети одлуку о предузимању одговарајућих мера, укључујући: (1) продужење рока за уплату новчане казне; (2) налог да се новчана казна плати у ратама; (3) након саветовања са секретаром, налог да се дуговани износ одбије од евентуалне неисплаћене накнаде коју Међународни суд дугује тој особи у случају да је та особа заступник одбране којег је ангажовао Међународни суд на основу Упутства о додели браниоца; (4) претварање целе или дела новчане казне у затворску казну у трајању од највише дванаест месеци.” Постоји и могућност да се ономе ко не плати казну за непоштовање суда изрекне и нова казна “ако је та особа могла платити новчану казну у траженом року, а намерно то није учинила. Та казна за непоштовање Међународног суда прибраја се првобитно изреченој новчаној казни.” Код судског процеса се примењују све одредбе које се односе и на гоњење ратних злочинаца, а “по потреби, веће може издати налог за хапшење да би се осигурало присуство особе ако она не приступи или не одговори писменим образложењем по налогу.” У том случају идентичне су и обавезе државних власти да ревносно, уредно и ефикасно изврше налог за хапшење, као и одредбе о изражавању казне и о жалбеном поступку.

Правило 78 наглашава да су сви поступци пред претресним већем, осим самог већања судија, отворени за јавност, уколико није другачије предвиђено, док се правилом 79 регулише одржавање затворених седница. “Претресно веће може издати налог да новинари и јавност не присуствују целом или делу поступка из разлога: (1) јавног реда или морала; (2) сигурности, заштите или необелодањивања идентитета жртве или сведока у складу с правилом 85; (3) заштите интереса правде. Претресно веће ће јавно обзнанити разлоге свог навода.” По овом питању врло је интересантно оно што се десило у предмету Кунарац, а на шта указују Акерман и О’Саливен. “Одбрана је поднела захтев у којем је тражила да јавност и медији буду искључени приликом давања исказа одређених сведока оптужбе. Одбрана је била забринута сматрајући да би такво сведочење у отвореном заседању суда могло утицати на његов квалитет, и да би природа сведочења могла представљати кршење морала сведока и јавности. Одбрана је тврдила да би такав налог био у интересу правде, пошто се сведоци морају осећати довољно сигурним да исправно сведоче о одређеним релевантним чињеницама. Веће је овај захтев одбило. Тужилаштво је већ тражило и добило заштиту онако како је тражена за одређене сведоке, тамо где је то било јасно оправдано. И то је било сасвим довољно. Што се тиче питања затворених расправа, веће је рекло: Расправно веће је мишљења да је од великог значаја да поступак пред овим трибуналом буде јаван, онолико колико је то могуће. Поступци који нису јавни треба да буду изузетак, и биће одобрени само у складу са Статутом и Правилником, који омогућавају одређене ограничене ситуације где поступак не мора бити јаван. Ако се иде даље од разлога да јавни поступак омогућава да јавност зна и разуме оно што се дешава, што може имати општи ефекат одвраћања, јавност треба да има могућност да оцени правичност поступка, а правда не само да треба да буде задовољена, већ треба да се види да је задовољена.” (стр. 397-398.)

Надзор над одвијањем поступка регулише правило 80 и по њему “Претресно веће може удаљити неку особу из суднице да би заштитило право оптуженог на правично и јавно суђење, или да би сачувало достојанство и дигнитет поступка. Претресно веће може наложити да се оптужени удаљи из суднице и да се поступак настави у његовој одсутности, уколико он, и након упозорења да би могао бити удаљен из суднице, истраје у ометању поступка.” По питању записника о поступку и доказима, како се то прецизира правилом 81, “секретар се брине о томе да се води и чува потпун и тачан записник целог поступка, укључујући звучне записе, транскрипте и, кад Претресно веће то сматра потребним, видео снимке. Претресно веће може, након што је с дужном пажњом размотрило сва питања која се односе на заштиту сведока, наложити обелодањивање целог или дела записника поступка са затворених претреса када разлози због којих је било наложено необелодањивање престану постојати. Секретар ће држати и чувати све материјалне доказе предочене током поступка, с тим да веће може у било којем тренутку издати упутство за рад или налог у вези са контролом над или располагањем материјалним доказима предоченим током поступка пред тим већем. Фотографисање и видео или аудио снимање суђења, осим оног које врши Секретаријат, може бити дозвољено дискреционом одлуком Претресног већа. Следи правило 82 које третира питање заједничких и одвојених суђења на следећи начин: “Приликом заједничких суђења, сваки оптужени ужива иста права као и да му се суди одвојено. Претресно веће може издати налог да се особама заједнички оптуженим према правилу 48 суди одвојено ако то сматра потребним да би се избегао сукоб интереса који може озбиљно да нанесе штету оптуженом, или да би се заштитили интереси правде.” По правилу 83, “средства ограничавања слободе, попут лисица, користе се само по налогу секретара као мера предострожности против бега приликом трансфера или да би се оптужени спречио да нанесе озледе себи или другима или да би се спречило наношење тешке материјалне штете. Средства ограничавања слободе биће уклоњена кад оптужени ступа пред веће или судију.”

Нормирање кључних процесних питања почиње правилом 84 које се тиче уводних излагања и гласи: “Пре него што тужилац почне са извођењем доказа, свака страна може одржати уводну реч. Одбрана, међутим, може одабрати да своју уводну реч одржи након што је тужилац завршио своје извођење доказа, а пре почетка извођења доказа одбране.” Правилом 84 бис предвиђена је и изјава оптуженог. “Након уводних речи страна или, ако одбрана одлучи да одгоди своју уводну реч у складу с правилом 84, након евентуалне уводне речи тужиоца, оптужени може, уколико он то жели и Претресно веће тако одлучи, дати изјаву под контролом Претресног већа. Оптужени неће бити присиљен да да свечану изјаву и неће бити испитиван о садржају свог исказа. Претресно веће одлучује о евентуалној доказној вредности такве изјаве.” Извођење доказа нормативно је уређено правилом 85, по коме “свака страна има право да позива сведоке и изводи доказе. Осим ако Претресно веће у интересу правде не одреди другачије, докази се на суђењу изводе следећим редом: (1) докази оптужбе; (2) докази одбране; (3) докази оптужбе којима се побијају наводи одбране (реплика); (4) докази одбране као одговор на побијање (дуплика); (5) докази чије је извођење наложило Претресно веће у складу с правилом 98; (6) све релевантне информације које могу помоћи Претресном већу код одмеравања одговарајуће казне ако оптужени буде проглашен кривим по једној или више тачака оптужнице. Сваки пут кад се изводи доказ, дозвољено је главно испитивање, унакрсно испитивање и додатно испитивање. Главно испитивање обавља страна која позива сведока, али судија може у сваком тренутку поставити питање сведоку. Оптужени може, ако то жели, сведочити у своју одбрану.” На основу правила 86, “након што су изведени сви докази, тужилац може изнети своју завршну реч; без обзира на то да ли тужилац износи своју завршну реч или не, одбрана може изнети своју завршну реч. Тужилац може затим изнети побијајуће аргументе на које одбрана може изнети реплику. Најкасније пет дана пре излагања завршне речи стране морају поднети Претресном већу завршни претресни поднесак. Стране у завршној речи морају обрадити и питања везана за изрицање казне.” После завршних речи следи већање, које је по правилу 87 регулисано на следећи начин: “Кад су обе стране привеле крају своје извођење доказа, председавајући судија проглашава претрес затвореним, а Претресно веће већа иза затворених врата. Оптужени се може прогласити кривим само кад се већина Претресног већа уверила да је кривица доказана ван сваке разумне сумње. Претресно веће посебно гласа о свакој оптужби садржаној у оптужници. Ако се заједно суди двојици или више оптужених према правилу 48, за сваког оптуженог доноси се посебан закључак. Ако Претресно веће прогласи оптуженог кривим по једној или више оптужби садржаних у оптужници, изрећи ће казну за сваку од оптужби по којој је оптужени проглашен кривим и навести да ли ће се казна издржавати консекутивно или упоредо, осим уколико не одлучи да примени своје овлашћење да изрекне јединствену казну која одражава укупно кривично понашање оптуженог.”

С обзиром да су правила 88 и 88 бис брисана, следећих 13 правила баве се доказима. Тако правило 89 износи општу одредбу према којој се веће држи само овог Правилника, “није везано националним правилима о доказима”, а ако неки случај Правилником није предвиђен, “веће примењује правила о доказима која највише иду у прилог правичном одлучивању о ствари која се налази пред већем и која су у духу Статута и општих правних начела. Веће може прихватити било који релевантан доказ за који сматра да има доказну вредност.” Исто тако, “може изузети доказ ако потреба да се осигура правично суђење увелико надмашује његову доказну вредност”, а уз то, “може захтевати потврду аутентичности доказног материјала прибављеног изван суда”, док “сведочење сведока може примити усмено или, кад то допуштају интереси правде, у писменом облику.” По правилу 90 сведоци су обавезани на давање свечане изјаве пре свог исказа на претресу, и то у следећем тексту: “Свечано изјављујем да ћу говорити истину, целу истину и ништа друго осим истине.” Ако веће сматра да дете у улози сведока не разуме природу свечане изјаве, може и без тога да сведочи “ако веће сматра да је оно у довољној мери способно да пренесе чињенице које су му познате и да разуме да је дужно да говори истину. Пресуда, међутим, не може бити заснована само на таквом сведочењу.” Посебно је значајно да “сведок који није вештак и који још није сведочио не може бити присутан када други сведок даје исказ. Међутим, сведок који је чуо сведочење другог сведока неће само на основу тог разлога бити изузет од сведочења.” Ако то веће наложи, “истражитељу задуженом за истрагу неке од страна неће бити онемогућено да буде позван као сведок зато што је био присутан у судници за време поступка.” С друге стране, “сведок се може успротивити давању сваке изјаве која би га могла инкриминисати. Међутим, веће може приморати сведока да одговори на питање. Сведочење добијено оваквом принудом не може се употребити као доказ у каснијем кривичном поступку против сведока за било које кривично дело осим за давање лажног исказа.” Што се тиче Претресног већа, оно “врши контролу над начином и редоследом испитивања сведока и извођења доказа да би се: (1) испитивање и извођење доказа учинило ефикасним за утврђивање истине; и (2) избегло непотребно трошење времена.” Уз то, оно може да одбије саслушање сведока чија имена нису била на списку који су тужилац или одбрана поднели на почетку процеса. Поред тога, “(1) Унакрсно испитивање мора се ограничити на предмет главног испитивања и питања која се тичу веродостојности сведока те, у случају да сведок може дати исказ релевантан за наводе стране која га унакрсно испитује, на предмет тих навода. (2) Приликом унакрсног испитивања сведока који може дати исказ релевантан за наводе стране која га унакрсно испитује, правни заступник мора таквом сведоку изнети природу навода стране коју заступа а која је у контрадикцији са сведочењем тог сведока. (3) Претресно веће може по свом нахођењу допустити испитивање о додатним стварима.”

Што се тиче довођења сведока лишеног слободе, правило 90 бис налаже следеће: “Свака особа лишена слободе чије је лично присуство у својству сведока затражио суд привремено ће бити пребачена у притворску јединицу Суда, под условом да та особа буде враћена у року који одређује Суд. Налог за довођење издаје стални судија или Претресно веће тек пошто утврди да су испуњени следећи услови: (1) присуство сведока лишеног слободе није потребно за било који кривични поступак који је у току на територији државе од које се тражи трансфер за време док је он потребан Суду; (2) трансфер сведока не продужава период лишавања слободе који је предвидела држава од које се тражи трансфер. Секретар преноси налог за довођење националним властима државе на чијој територији, или под чијом се надлежношћу или контролом, налази сведок лишен слободе. Трансфер организују дотичне националне власти у сарадњи са земљом-домаћином и секретаром. Секретар се брине за уредно спровођење трансфера, укључујући и надзор над сведоком у притворској јединици Суда; секретар мора бити у току са свим променама до којих може доћи у вези са условима притвора које је прописала земља од које се тражи трансфер и који би могли утицати на дужину задржавања сведока у притворској јединици, те мора о томе што је пре могуће обавестити надлежног судију или веће. Након истека рока који је Суд одредио за привремени трансфер, сведок лишен слободе биће предат властима државе од које се тражи трансфер, осим уколико та држава унутар тог рока није доставила налог за ослобађање сведока који одмах ступа на снагу. Ако након истека рока који је одредио Суд присутност сведока лишеног слободе и даље буде потребна, стални судија или веће може продужити тај рок.”

Давање лажног исказа након давања свечане изјаве санкционисано је правилом 91, по коме “веће може, проприо моту или на захтев једне од страна, упозорити сведока на дужност да говори истину и последице које могу наступити ако то не учини. Ако има чврсте разлоге да верује да је сведок свесно и намерно дао лажан исказ, веће може: (1) упутити тужиоца да истражи случај у сврху припреме и подизања оптужнице за давање лажног исказа; или (2) када код тужиоца, по мишљењу већа, постоји сукоб интереса у вези са предметним понашањем, упутити секретара да именује амикуса курија да истражи случај и извести веће да ли постоји довољно основа за покретање поступка за давање лажног исказа.” Ако се испостави да има довољно основа, веће може упутити тужиоца да гони тог сведока или “издати налог ин локо оптужнице и затим упутити амикуса курија да предузме кривично гоњење.” У том случају примењују се већ утврђена правила о гоњењу, укључујући и доделу браниоца ако је оптужени за давање лажног исказа слабог имовинског стања. “Судија који је био члан Претресног већа којем је сведок приступио не може судити на суђењу сведоку због давања лажног исказа.” Казне су прописане истоветно као за непоштовање суда, а ово правило се односи и на лица која су намерно лажне наводе изнели у писаној изјави. И одредбе о жалбеном поступку су идентичне као код гоњења за непоштовање суда.

Правило 92 за категорију признања као да ће се сматрати “да је признање које је оптужени дао док га је тужилац испитивао, под условом да су строго поштовани захтеви из правила 63, дато слободно и добровољно, осим уколико се не докаже супротно.” Доказивање чињеница на начин који није усмено сведочење третира правило 92 бис на следећи начин: “Претресно веће може прихватити, делимично или у целости, доказе у облику писмене изјаве сведока уместо усменог сведочења, кад се њиме доказује нешто друго, а не дела и понашање оптуженог за које се он терети у оптужници. (1) Фактори који иду у прилог прихватању доказа у облику писмене изјаве укључују, али нису ограничени на околности у којима тај доказ: (а) има кумулативни карактер, јер ће о сличним чињеницама усмено сведочити, или су то већ учинили, други сведоци; (б) говори о релевантном историјском, политичком или војном контексту; (ц) садржи општу или статистичку анализу националне структуре становништва у местима на која се односи оптужница; (д) говори о утицају злочина на жртве; (е) говори о карактеру оптуженог; или (ф) говори о факторима које треба узети у обзир приликом одмеравања казне. (2) Фактори који иду у прилог томе да се доказ у облику писмене изјаве не прихвати укључују питања да ли: (а) општи интерес налаже да се сведочење да усмено; (б) страна која се противи може показати да је тај доказ због свог карактера и извора непоуздан, или да је штета коју може произвести већа од његове доказне вредности; или (ц) постоје други фактори због којих је примерено присуствовање сведока ради унакрсног испитивања.”

Иначе, “писмена изјава у складу са овим правилом прихватљива је ако јој је приложена декларација особе која даје писмену изјаву у којој стоји да је садржај изјаве истинит и тачан по њеном најбољем знању и веровању, и (1) декларацију је оверила: (а) особа овлашћена да овери такву декларацију у складу са законима и прописаним поступком државе; или (б) овлашћени службеник којег је секретар Међународног суда именовао за ту сврху; и (2) особа која је оверила декларацију и писмено је потврдила: (а) да је давалац изјаве стварно особа именована у дотичној изјави; (б) да је давалац изјаве потврдио да је садржај писмене изјаве, по његовом најбољем знању и веровању, истинит и тачан; (ц) да је давалац изјаве обавештен да се против њега мења поменути поступак за давање лажног исказа у случају да садржај писмене изјаве није истинит; и (д) дан и место декларације. Декларација мора бити придодата писменој изјави предатој Претресном већу.” Од овога правила је могућ и изузетак, кад се даје писмена изјава у непрописаном облику, она “може ипак бити прихватљива уколико је дала особа која је у међувремену умрла или особа којој се више не може уз сву дужну ревност ући у траг, или особа која због телесног или душевног стања не може сведочити усмено, ако се Претресно веће: (1) у то увери оцењивањем вероватноће; (2) на основу околности у којим је изјава дата и забележена закључи да постоји задовољавајуће индиције њене поузданости. Веће може уврстити и спис транскрипт исказа које је сведок дао у поступку пред Међународним судом којим се доказује нешто друго, а не дела и понашања оптуженог. Осим ако се на основу правила 127 или неким налогом не одреди другачије, страна која жели уврстити писмену изјаву или транскрипт о томе мора обавестити супротну страну најмање четрнаест дана раније, а супротна страна се томе може успротивити у року од седам дана. Претресно веће ће, након што саслуша стране, одлучити да ли ће, у целости или делимично, прихватити изјаву или транскрипт, и да ли ће тражити присуство сведока ради унакрсног испитивања.”

Правилом 93 прописано је да “докази о доследном начину понашања релевантном за тешка кршења међународног хуманитарног права обухваћена Статутом могу бити прихваћена у интересу правде. Тужилац ће у складу с правилом 66 одбрани обелоданити радње које указују на такав начин понашања.” Истовремено, на основу правила да, “Претресно веће неће тражити доказивање општепознатих чињеница него ће их формално примити на знање. На захтев једне од страна или проприо моту Претресно веће може, након што је саслушало стране, одлучити да формално прими на знање чињенице о којима је пресуђено или писани доказни материјал из других поступака пред Међународним судом који се односе на питања од важности за текуће суђење.” Како указују коментатори, “један од начина разматрања могу ли се дате чињенице сматрати општеприхватним без додатних доказа је да се пита јесу ли чињенице које се разматрају предмет спора између странака, и сматрали се да могу директно и прецизно указати на неки неоспоран извор информација.” Међутим, ово правило “шири опсег општеприхватљивих чињеница и укључује ствари о којима је већ пресуђено, или документе који су били докази у другим поступцима пред Трибуналом. Оваква одредба може се сматрати и примером правила у који је инкорпорисан концепт специфичан за кривично гоњење предмета пред Међународним трибуналом. Овим се одређују параметри начина на који се могу третирати докази из других поступака пред Трибуналом у другим суђењима, и овим се прихватање општепознатих чињеница ограничава на чињенице и доказне материјале у стварима о којима је већ пресуђено у систему установљеном Статутом. То укључује чињенице и документе у погледу којих је дошло до коначних одређења Трибунала, где није било никакве жалбе или, у случају жалбе, где је већ дошло до коначног одређења Жалбеног већа. Без коначног правосудног одређења чињеница и докумената из других поступака пред Трибуналом, било би непоуздано и непримишљено увести их у доказе у неком другом суђењу.” (стр. 147.) Ипак, “одређене и већ пресуђене ствари могу бити предмет спора и могу бити предмет судског спора између странака интер се у каснијем поступку, и у том случају се такве чињенице не могу прихватити као општепознате. У таквим околностима, те се чињенице ограничавају на потврду да је утврђена одређена чињеница у неком другом поступку без било каквог коментара или прихвата с тим у вези, “две одлуке које се разматрају у даљњем тексту, значајне су управо с обзиром на приступ којим је расправно веће разматрало примену правила узимања на знање општепознатих чињеница и последицу узимања само неких чињеница као општепознатих. У предмету Симић, расправно веће није узело као општеприхваћене чињенице међународни карактер оружаног сукоба, како је то Тужилаштво тражило. На основу одлуке о надлежности у предмету Тадић, веће је закључило да су се у Југославији одвијали различити сукоби различите природе, и да је на сваком већу, овисно о околностима датог предмета, да донесе властито одређење о природи оружаног сукоба, на основу конкретних доказа који му се предоче. Расправно веће је рекло да овакав закључак нема никакву обавезујућу снагу, осим између странака у погледу одређеног предмета,... да су околности сваког предмета различите, и да у погледу контраверзног питања природе сукоба, који подразумева да тумачење чињеница, обе стране треба да буду у могућности и да изнесу аргументе и да изведу своје доказе.” (стр. 448.) У свему овоме би било најважније да “оптужени који није учествовао у иницијалном поступку у којем је одређена ствар пресуђена, не сме бити ограничен тим чињеницама, ако се се може рећи да постоји разуман основ спора у погледу датих чињеница. (стр. 449.)

Сведочење судских вештака регулише правило 94 бис тако што не може да се “потпуна изјава сваког вештака којег позива страна у поступку обелодањује унутар рока који постави Претресно веће или претпретресни судија. У року од тридесет дана од обелодањивања изјаве вештака, или у року који одреди Претресно веће или претпретресни судија, супротна страна ће доставити службену обавест о томе да ли: (1) прихвата изјаву вештака; или (2) вештака жели да унакрсно испита; и (3) да ли оспорава квалификованост сведока и вештака или релевантност целог извештаја или неког његовог дела, наводећи које делове извештаја оспорава. Ако супротна страна прихвати изјаву вештака, ту изјаву Претресно веће може уврстити у доказни материјал, а да се сведок не позове да лично сведочи.” Правило 94 тек је брисано, а на основу правила 95, докази прибављени методама који бацају озбиљну сумњу на њихову веродостојност, или је њихово прихватање у супротности с интегритетом поступка или би га озбиљно нарушили, нису прихватљиви.” У случајевима сексуалног деликта, сходно правилу 96, “(1) неће се тражити додатно поткрепљивање сведочења жртве; (2) пристанак се не може употребити као одбрана ако је жртва (а) била изложена насиљу, присили, лишавању слободе или психичком притиску, или јој се истим претило, или је имала разлога да се боји истог, или (б) разумно веровала да би, ако се она не повинује, неко други могао бити тамо изложен, или би му се могло претити или га застрашивати; (3) пре него што се прихвате докази о пристанку жртве, оптужени мора уверити Претресно веће ван камера да су ти докази релевантни и вередостојни; (4) раније сексуално понашање жртве не прихвата се као доказ у поступку.”

Правилом 97 инаугурише се принцип према коме се “сва комуникација између адвоката и клијента сматра привилегованом и зато није подложна обелодањивању на суђењу, осим у следећим случајевима: (1) ако клијент пристане на такво обелодањивање; (2) ако је клијент добровољно обелоданио садржај комуникације трећој особи и та трећа особа онда сведочи о том обелодањивању.” По правилу 98, “Претресно веће може издати налог било којој од страна да изведе додатне доказе. Оно може проприо моту позвати сведоке и наложити да они буду присутни.” Коментатори поводом овог правила скрећу пажњу на одлуку расправног већа “да позове сведока по властитом нахођењу. То је наложено, како је веће рекло, “да се утврди истина у погледу злочина за које се оптужени терети.” (стр. 460.) Том приликом веће је одредило услове за давање исказа таквог сведока: “Сведок ће сведочити слободно о питањима о којима има сазнања, а која су се десила у оквиру његове тадашње мисије, и који се односе на дела за која се оптужени терети, онако како се појављују у оптужници; одговараће на питања која му поставе судије. Тужилац, а након тога одбрана, имаће исто ограничено време за постављање питања сведоку, у оквиру изјава које је сведок дао и у оквиру расправе пред овим расправним већем.” (стр. 460.)

По правилу 98 бис, “оптужени може поднети предлог за доношење ослобађајуће пресуде за једно или више кривичних дела за која се терети у оптужници у року од седам дана од завршетка извођења доказа оптужбе, али у сваком случају пре почетка извођења доказа одбране... Претресно веће ће донети ослобађајућу пресуду на предлог оптуженог или проприо моту ако закључи да нема довољно доказа да би га осудило по тој оптужби односно оптужбама.”

Правило 98 тер даље преписује да се пресуда “изриче јавно, на дан о којем су стране и заступнице претходно обавештени и имају право да буду присутни... Уколико Претресно веће оптуженог прогласи кривим за неко кривично дело, и из доказа закључи да је с тим злочином било повезано противзаконито одузимање имовине од стране оптуженог, оно ће о томе у својој пресуди донети посебан закључак. Претресно веће може наложити реституцију предвиђену правилом 105. Пресуда се доноси већином гласова судија. Пресуду прати или јој што је могуће пре следи писмено образложење којем се могу додати супротна или издвојена мишљења. Један примерак пресуде и мишљења судија уручиће се што је пре могуће оптуженом, уколико је у притвору, и то на језику који разуме. Примерци пресуда и мишљења на том језику и на којем су донесени такође ће се уручити заступнику оптуженог што је пре могуће.” На основу правила 99, “у случају доношења ослобађајуће пресуде или усвојања приговора на надлежност, оптужени ће одмах бити пуштен на слободу. Ако приликом изрицања пресуде тужилац на јавном претресу обавести Претресно веће да намерава поднети најаву жалбе у складу с правилом 108, Претресно веће може, на захтев тужиоца и након што је саслушана страна, по свом нахођењу издати налог за настављање притвора оптуженог док се не пресуди о жалби.”

По правилу 100, “ако Претресно веће оптуженог прогласи кривим након потврдног изјашњава о кривици, тужилац и одбрана могу изложити све релевантне информације које могу помоћи Претресном већу приликом одмеравања одговарајуће казне. Пресуда се изриче јавно и у присуству осуђеног”, осим ако је он раније пуштен на слободу, па није дошао на изрицање казне. Иначе, правилом 104 је прописано да “особа проглашена кривом може бити осуђена на казну затвора, укључујући и доживотну казну затвора. Приликом одређивања казне Претресно веће узима у обзир факторе поменуте у члану 24 (2) Статута, као и факторе као што су: (1) све отежавајуће околности; (2) све олакшавајуће околности, укључујући и значајну сарадњу осуђеног с тужиоцем пре или после изрицања пресуде; (3) општа пракса изрицања затворских казни у судовима бивше Југославије; (4) колико је осуђени издржао од било које казне коју је суд било које државе изрекао за исто дело.” Уз то, “осуђеном ће се урачунати евентуално време које је провео у притвору чекајући на предају Међународном суду или чекајући на суђење или жалбени поступак.” Коментатори поводом овога наводе да је досадашња судска пракса овог Трибунала показала да је општеприхваћени став да “изречена казна мора одражавати тежину криминалног понашања оптуженог. Изрицање казне је посебна врста задатка унутар дискреционих права расправног већа.” (стр. 469.) У предмету Купрешкић Жалбено веће је истакло да “одређена тежина злочина тражи разматрање конкретних околности предмета, као и облик и степен учешћа оптуженог у самом злочину.” (стр. 470.) Пресудом у предмету Фурунyија, “веће је сматрало да су одмазда и одвраћање две битне функције казне: појединац мора бити кажњен јер је прекршио закон и мора бити кажњен на такав начин да он и други након тога више не крше тај закон.” (стр. 479.) Међутим, пресудом у случају Делалић, судско веће је, између осталог, закључило да “иако дуге затворске казне нису идеалне, може бити ситуација у којима ће бити неопходно изрећи оптуженом дугу затворску казну, да би се тако осигурала континуирана стабилност у том подручју.” (стр. 482.)

Питање статуса осуђене особе регулише правило 102 тако што налаже да “казна почиње да тече од дана кад је проглашена. Међутим, чим се преда најава жалбе, извршење се од тог тренутка одгађа док се не донесе одлука по жалби, а осуђени у међувремену остаје у притвору у складу с правилом 64. Ако је на основу раније одлуке Претресног већа осуђени био пуштен на слободу, или се из било којег другог разлога налази на слободи и није присутан приликом изрицања пресуде, Претресно веће ће издати налог за његово хапшење. Приликом хапшења биће обавештен о пресуди и казни и уследиће поступак предвиђен правилом 103.” То правило се односи на место издржавања казне а у њему стоји да се казна “издржава у држави коју одреди председник суда с пописа држава које су показале спремност да прихвате осуђене особе. Трансфер осуђеног у ту државу проводи се што је пре могуће након истека рока за жалбу. Све док се не приведе крају организовање трансфера у државу где ће издржавати казну, осуђени остаје у притвору Међународног суда.” Потом следи правило 104 у коме се каже да “све казне затвора надзире Суд или тело које он одреди.”

Проблематика реституције имовине апсолвирана је правилом 105, које предвиђа након изрицања осуђујуће пресуде, а њоме се закључи да је са злочином повезано и противзаконито одузимање имовине жртве као специфичан налаз судског већа, документован доказима у спису, Претресно веће мора на захтев тужиоца, или може проприо моту, одржати посебан претрес да би донело одлуку о питању реституције имовине или имовинске користи од ње, а у међувремену може наложити спровођење привремених мера за очување и заштиту те имовине или имовинске користи коју сматра одговарајућом. Ова одлука може се проширити и на имовину или имовинску корист чак и ако се она налази у рукама трећих особа које иначе нису повезане са злочином за који је осуђени проглашен кривим. Такве треће особе биће позване пред Претресно веће и имаће прилику да докажу да имају право на имовину или имовинску корист. У случају да је Претресно веће у стању да утврди правог власника на основу процена вероватноће, наложиће реституцију или имовине или имовинске користи или издати неки други налог који сматра примереним. У случају да Претресно веће није у стању да утврди власништво, обавестиће надлежне националне власти и затражиће од њих да то утврде. Након што прими обавештење од националних власти да је дошло до утврђивања власништва, Претресно веће ће наложити реституцију или имовине или имовинске користи или издати неки други налог који сматра примереним.” Иначе, последњим ставом је одређено да све судске позиве, налоге и захтеве Претресног већа у овим случајевима секретар прослеђује надлежним националним властима. У блиској вези са претходним је и следеће правило 106, које се тиче накнаде штете жртвама. “Надлежним властима држава којих се то тиче секретар прослеђује пресуду која оптуженог проглашава кривим за кривично дело којим је жртви нанесена штета. Жртва или особе која путем жртве потражују надокнаду могу у складу с релевантним националним законима пред националним судом или другим надлежним телом покренути поступак за накнаду штете.” По питању основаности таквих захтева, “пресуда Суда је коначна и обавезујућа у односу на кривичну одговорност осуђеног за ту штету.”

Жалбени поступак је регулисан кроз тринаест правила. По правилу 107, “правила о поступку и доказима којима се регулише поступак пред претресним већима примењују се мутанти мутандис и на поступак пред Жалбеним већем.” Наредним правилом 108 инаугурисана је обавезност најаве жалбе. “Страна која жели да уложи жалбу на пресуду мора у року од тридесет дана од дана изрицања пресуде поднети најаву жалбе у којој ће навести жалбене основе. Жалилац такође треба навести налог, одлуку или решење које оспорава, као и тачан датум завођења односно страницу транскрипте, те суштину грешака за које тврди да су учињене и правни лек који тражи. Жалбено веће може, ако му се поднеском покаже ваљани разлог, одобрити измену жалбених основа.” И држава, по правилу 108 бис, ако на њу “директно утиче интерлокуторна одлука Претресног већа може у року од петнаест дана од дана доношења одлуке поднети захтев за њено преиспитивање од стране Жалбеног већа уколико се та одлука бави питањима од општег значаја које се односе на овлашћења Суда. Жалбено веће мора саслушати страну на чији је захтев Претресно веће издало побијану одлуку. Друга страна може бити саслушана ако Жалбено веће сматра да је то у интересу правде. Жалбено веће може у било којем тренутку суспендовати извршење побијања одлуке.” У овом случају важе одредбе о убрзаном жалбеном поступку.

Иначе, сходно правилу 109, “жалбени спис се састоји од списа првостепеног поступка овереног од стране секретара”, а по правилу 110, секретар је дужан да припреми “довољан број копија жалбеног списа за потребе судија Жалбеног већа и страна.” Даље, правило 111 налаже да “жалбени поднесак у којем се износе сви аргументи и правни извори мора се доставити у року од седамдесет пет дана од подношења најаве жалбе.” Правило 112 каже да “поднесак респондента са аргументима и правним изворима мора се доставити у року од четрдесет дана од подношења жалбеног поднеска”, с тим што, на основу правила 113, жалилац чека да поднесе реплику на поднесак респондента у року од петнаест дана од пријема поднеска респондента.” Након истека свих ових рокова, правило 114 налаже да “Жалбено веће заказује датум претреса, о чему секретар обавештава стране.” У том склопу проблематику додатних доказа нешто детаљније разрађује правило 115, по коме, “страна може поднеском затражити да пред Жалбено веће изведе додатне доказе. У том поднеску ваља тачно навести на који се чињенички закључак Претресног већа додатни докази односе, те се он мора уручити другој страни и доставити секретару најкасније 75 дана од датума пресуде, осим ако се покаже ваљан разлог за продужење тог рока. Свака страна које се захтев тиче може у склопу реплике изводити доказе. Ако Жалбено веће констатује да додатни докази нису били доступни у време суђења, те да су релевантни и поуздани, донеће суд о томе да ли су они могли бити одлучујући фактор за доношење одлуке у првостепеном поступку. Ако су то могли бити, Жалбено веће ће размотрити те додатне доказе, као и доказе изведене у склопу поступка побијања, ако је таквих било, заједно са доказима који су већ у спису, и донети коначну пресуду у складу са правилом 117. Жалбено веће може о захтеву пресудити пре или током жалбеног претреса. При том може, али не мора, саслушати стране. Ако у жалбеном поступку учествује више жалилаца, додатни докази који су увршћени на захтев једног од њих узеће се у обзир, ако су релевантни, и у разматрању предмета других жалилаца.”

Коментаришући у случају Тадић, одлуку Жалбеног већа по захтеву подносиоца жалбе за продужење рока и прихватање додатних доказа, Акерман и О’Саливен истичу да “додатни докази нису прихватљиви по правилу 116, ако нема разумног објашњења зашто такви докази нису били доступни на суђењу. Такво објашњење мора укључити и испуњење захтева да странка која подноси захтев покаже ревност.” (стр. 498.) У жалбеном поступку поводом пресуде Ердемовићу веће је заузело став да “жалбени поступак Међународног трибунала нема сврху да омогући странкама да исправе властите грешке или превиде у току суђења или изрицања казне.” (стр. 499.) Даље, правило 116 брисано је из Правилника, док се правило 116 бис односи на убрзани жалбени поступак и по њему жалбе на основу правила 72 и 73, као и на одлуке на основу правила 54 бис, 65, 77 и 91, разматрају се “убрзано на основу записника Претресног већа”, али се на њихов поступак не примењују правила од 109 до 114. “Такве жалбе могу се решити у потпуности на основу писмених поднесака”, али се и, “након саветовања са члановима Жалбеног већа, председник може одлучити да се не примењује правило 117 (Д).” Иначе, правило 117 тиче се пресуде по жалби и оно у целости гласи: “(А) Жалбено веће изриче пресуду на основу жалбеног списа и додатних доказа који су пред њим изведени. (Б) Пресуда се доноси већином гласова судија. Пресуду прати или јој што је могуће пре следи писмено образложење којим се могу придодати издвојено или различито мишљење. (Ц) Жалбено веће може под одговарајућим околностима наложити да се оптуженом поново суди у складу с правом. (Д) Пресуда се изриче јавно, на дан о којем су стране и заступници претходно обавештени и имају право да буду присутни.” По питању статуса оптуженог након жалбеног поступка, правило 118 налаже да се “казна коју изрекне Жалбено веће извршава одмах. У случају да оптужени није присутан кад треба да се изрекне пресуда, било да је био ослобођен по свим тачкама оптужнице или као резултат налога издатог у складу с правилом 65 или из било којег другог разлога, Жалбено веће може изрећи своју пресуду и у одсуству оптуженог те ће, ако не изрекне ослобађајућу пресуду, наложити његово хапшење или предају суду.”

Обрада поступка преиспитивања почиње формулисањем суштине и могућности подношења захтева за ревизију, па тако по члану 119, “у случају да се открије нова чињеница која није била позната страни која подноси захтев у време поступка пред Претресним већем или Жалбеним већем, и која ни уз дужну ревност није могла бити откривена, одбрана или, унутар рока од годину дана након изрицања правоснажне пресуде, тужилац, могу том већу поднети захтев за преиспитивање пресуде. Ако у тренутку подношења захтева за ревизију неки од судија из првог састава већа нису више судије Међународног суда, председник ће на њихово место именовати другог судију или судије. Одговор на захтев за ревизију подноси се у року од четрдесет дана, од подношења захтева. Реплика се подноси у року од петнаест дана од подношења приговора.” Даље, по правилу 120, “ако се већина судија већа конституисаног по правилу 119. слаже да је нова чињеница, да је била доказана, могла бити одлучујући фактор приликом доношења одлуке, веће ће преиспитати пресуду и, након што саслуша стране, изрећи нову пресуду.” Кад Претресно веће донесе пресуду поводом захтева за преиспитивањем, сходно правилу 121, на њу се може поднети жалба, док се правилом 122 прописује да, иако се пресуда која треба да се преиспита налази у жалбеном поступку у време кад је поднесен захтев за преиспитивање, Жалбено веће може вратити предмет Претресном већу како би оно одлучило о том захтеву.”

Што се тиче могућности евентуалног помиловања или ублажавања казне, правило 123 налаже да, “ако према законима државе у којој осуђени издржава казну затвора он има право на помиловање или ублажавање казне, што ће држава у складу са чланом 28 Статута о том праву обавестити Суд.” Након тога долази правило 124 из кога произлази да “на основу овог обавештења председник, посаветовавши се са сталним судијама, одлучује да ли су помиловање или ублажавање казне примерени.” По питању општих стандарда за помиловање или ублажавање казне, правило 125 сугерише да, “приликом утврђивања да ли су помиловање или ублажавање казне примерени, председник између осталог узима у обзир тежину кривичног дела или кривичних дела за које је затвореник осуђен, поступак према затвореницима у сличној ситуацији, у коликој мери је затвореник показао да се рехабилитовао, као и сваку значајну сарадњу затвореника с тужиоцем.

Правило 126 налаже да “када је предвиђено да рок за предузимање неке радње прописан овим Правилником или који произлази из овог Правилника почиње тећи од неког догађаја, тај рок почиње тећи од датума тог догађаја. Ако рок прописан Правилником или одређен од стране већа истиче на дан кад Секретаријат не прима документе “тај рок се продужује до првог следећег дана кад Срекретаријат прима документа.” Поводом рокова за подношење одговора на поднеске, по правилу 126 бис, “осим уколико веће генерално или у конкретном случају не наложи другачије, евентуални одговор на поднесак једне од страна мора се поднети унутар четрнаест дана од дана кад је поднесак заведен. Евентуална реплика на одговор мора се поднети унутар седам дана од дана кад је одговор заведен, уз допуштање одговарајућег већа.” Могућа је и примена рокова по правилу 127, јер “Претресно веће може након што су му поднеском изнесени довољни разлози: (1) продужити или скратити сваки рок прописан овим Правилником или који произлази из овог Правилника; (2) признати као ваљану сваку радњу предузету након истека тако прописаног рока, под оним евентуалним условима који се сматрају праведним, и без обзира на то да ли је тај рок већ истекао. Жалбено веће или трочлана жалбена већа могу, у вези са сваким кораком који мора да се предузме у вези са жалбом или молбом за дозволу за улагање жалбе, применити слична овлашћења” као у претходном ставу, “и то на сличан начин и под истим условима који су тамо прописани. Ово правило се не примењује на рокове прописане правилима 40 бис и 90 бис.”

Већ сама анализа Статута и Правилника о поступку и доказима потврђује мој претходни став о правној неутемељености Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Ипак, крунски, најупечатљивији доказ износим на крају, поредећи његове основне правне акте са недавно усвојеним и од стране држава-чланица, односно њихових парламената или других највиших органа законодавне власти, ратификованим Римским статутом Међународног кривичног суда. Тај Статут управо показује све мане и недостатке, правне слабости и недоречености у организацији и поступку овог ад хок Трибунала. Колико је нека жена ружна најбоље можете сагледати ако је поставите поред извесне несумњиве лепотице. Тако и у овом случају, упоредите правну наказу од суда која мени суди са институционализованом парадигмом како један Међународни суд заправо мора да изгледа.


г) Римски статут Међународног кривичног суда

Интернационални трибунал који је формиран стриктно по одредбама међународног права и Повеље Уједињених нација представља Међународни кривични суд, дефинитивно установљен такозваним римским статутом, усвојеним 17. јула 1998. године у Риму, у оригиналу на арапском, кинеском, енглеском, француском, руском и шпанском језику, а у међувремену је и конституисан, изабране судије су положиле заклетву након што је прописани број земаља чланица ратификовао његов статут у свом националном правном поретку. Међународни кривични суд је директна правна негација ад хок Хашког трибунала, а његов Статут је данас један од суштинских извора Међународног кривичног права, што подразумева престанак важења свих досадашњих правних норми које су с њим у колизији. У преамбули Статута државе чланице, изражавајући сагласност са статутарним одредбама детаљно су разјасниле своју мотивацију, наглашавајући да су: “Свесне чињенице да су сви народи повезани заједничким везама, да су њихове културе спојене заједничким наслеђем, а истовремено забринути што овај осетљиви мозаик може бити сломљен сваког тренутка; свесне да су током овог века милиони деце, жена и мушкараца били жртве до сада незамисливих свирепости које дубоко шокирају свест и хуманост; увиђајући да тако тешки злочини угрожавају мир, сигурност и добробит света; потврђујући да најозбиљнија кривична дела за које је забринута међународна заједница као целина не смеју проћи некажњено, а да њихово ефикасно гоњење њихових извршилаца мора бити обезбеђено предузимањем одговарајућих мера на националном нивоу и јачањем међународне сарадње, решене да промене досадашњу праксу некажњавања починилаца ових кривичних дела и тиме допринесу превенцији истих; подсећајући да је дужност сваке државе да, у складу са својом стварном надлежношћу, покрене кривични поступак против лица која су починила кривична дела регулисана међународним документима; поново потврђујући циљеве и принципе Повеље Уједињених нација, и посебно наглашавајући обавезе свих држава да се уздрже од претњи употребе силе против територијалног интегритета и политичке независности било које државе или од предузимања какве друге активности у супротности са циљевима Уједињених нација; истичући с тим у вези да ниједна одредба овог Статута не сме бити протумачена у смислу давања права било којој држави да се умеша у оружани конфликт или унутрашње ствари било које државе; решена да у том циљу, а за добробит садашњих и будућих генерација, оснују независан, стални Међународни кривични суд који би представљао део система Уједињених нација и који би био надлежан за вођење кривичног поступка поводом најтежих кривичних дела која су за таква проглашена од стране целокупне међународне заједнице; наглашавајући да ће Међународни кривични суд основан по овом Статуту бити комплементаран са националним кривичним законодавствима; одлучне да гарантују трајно уважавање и остваривање правде на међународном плану.”

Већ се првим чланом наглашава да ће овај суд бити комплементаран националним кривичним надлежностима држава с обзиром да се он основао као стално судско тело и надлежан је за вођење кривичног поступка против лица за која постоји основна сумња да су починили најтежа кривична дела из међународног значаја. Чланом 2 је предвиђено да председник суда по прибављању сагласности парламената држава чланица закључује уговор о сарадњи Суда и Уједињених нација. За седиште суда, по члану 3, такође је одређен Хаг у Холандији, о чему се закључује уговор са земљом домаћином, потписује га председник Суда, а ратификују државе чланице. Остављена је могућност, ако се укаже потреба, да суд заседа и на неком другом месту. На основу члана 4 Суд је стекао својство међународног признатог правног лица, са надлежношћу обављања делатности у оквиру своје прописане дужности и сврхе оснивања. Надлежност му се “протеже на територије свих држава чланица, а по основу посебног уговора закљученог са државом која није чланица нити потписница Статута, надлежност Суда се протеже и на територију те државе.”

Чланом 5 је одређена судска надлежност “за вођење кривичног поступка поводом најтежих кривичних дела, која су за таква проглашена од стране целокупне међународне заједнице”, па се онда оне прецизирају као кривична дела геноцида, злочина против човечности, ратног злочина и агресије. По питању кривичног дела агресије остављено је да се накнадно установе елементи његовог бића, што је претходни услов да би се одредила судска надлежност. Члан 6 каже да се кривичним делом геноцида сматра “било која од следећих радњи почињених у намери да се, у целини или делимично, уништи национална, етничка, расна или верска група, и то предузимањем неке од следећих радњи: а) убијање чланова групе; б) проузроковање тешких физичких или менталних патњи чланова групе; ц) намерно подвргавање група животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења; д) предузимање мера које су уперене ка спречавању рађања унутар групе; е) принудно премештање деце из једне групе у другу.”

Првим ставом члана 7 злочини против човечности дефинисани су као било која од следећих радњи, које су предузете као део ширег или систематског напада упереног против цивилног становништва, као таквог, при чему се под нападом сматра било која од следећих радњи: (а) убиство; (б) истребљење; (ц) поробљавање; (д) депортација или присилно премештање становништва; (2) затварање и други облици лишавања слободе а који се предузимају уз кршење основних правила међународног права; (ф) мучење; (г) силовање, сексуално ропство, присилна проституција, присилна трудноћа, присилно стерилисање и сваки други облик сексуалног злостављања овакве или сличне природе; (х) протеривање било које групе или заједнице на политичкој, верској, расној, националној, етничкој, културној и полној основи, на начин како је то дефинисано у ставу три или протеривање на каквој другој основи које је строго забрањено међународним правом, а у вези је са било којом радњом прецизираном овим ставом или у вези са било којим кривичним делом из надлежности Суда; (и) нестанак лица; (ј) апартхејд; (к) други нехумани поступци сличног карактера, којим се намерно проузрокују тешке патње или озбиљно угрожавање физичког или менталног здравља.” У истом ставу се поближе одређује биће појединих кривичних дела, па се каже: “(а) Под нападом усмереним против цивилног становништва сматра се деловање које се заснива на извршењу радњи, прецизираних у ставу 1. овог члана, а које се предузимају против цивилног становништва, као таквог, при чему је овакво деловање проистекло на основу или поводом политичког програма државе или какве друге организације која је својим програмом подстрекавала да се такво дело изврши; (б) Истребљење подразумева намерно подвргавање цивилног становништва животним условима, које, између осталог, карактерише лишавање хране и лекова, у намери да се на тај начин проузрукује уништење дела становништва; (ц) Поробљавање значи вршење појединачних или свих овлашћења која проистичу из права својине над неким лицем, а која подразумевају вршење ових овлашћења у трговини лицима, посебно женама и децом; (д) Депортација или присилно премештање становништва подразумева присилно расељавање лица у смислу протеривања лица са подручја на којима су та лица легално настањена, и других принудних мера, а које мере се предузимају супротно правилима утемељеним међународним правом; (е) Мучење се дефинише као намерно проузроковање боли и тешких патњи, физичких или душевних, над особом која се држи у притвору или је под контролом окривљеног. Мучењем се не сматра наношење бола или патње који су проузроковани случајно или су настали као пратећа последица примене законских санкција; (ф) Присилна трудноћа представља противправним заточењем жена такозвану трудноћу, која радња је предузета са циљем да се на тај начин утиче на промену етничког састава становништва, или која трудноћа је настала поводом других тешких облика кршења међународног права. Ова дефиниција се никако неће тумачити на начин који је у колизији са одредбама националног законодавства а која регулишу питање трудноће; (г) Прогон се одређује као намерно и озбиљно лишавање основних права, супротно међународном праву, а која се предузима према одређеним лицима само зато што та лица припадају одређеној групи; (х) Апартхејд подразумева нечовечне радње сличне онима описаним у ставу 1 овог члана, а које су почињене у контексту систематског угњетавања и доминације једне расне групе над било којом другом расном групом, а који поступци уживају подршку одређеног режима а намењени су његовом даљем одржавању; (и) Присилно нестајање физичких лица подразумева хапшење, затварање или отмицу лица од стране државе или политичке организације, односно предузетих са њиховим одобрењем односно уз њихову подршку, при чему држава односно политичка организација одбија да да информације о лишењу слободе или информације о судбини или боравишту тих лица, а то све са намером да таквим лицима на дужи временски период ускрати правну заштиту која им припада по закону.” Став трећи прецизира да појам “пол” има искључиво значење које подразумева мушки и женски пол, “и то у значењу које им се придаје у друштву.”

После првог става у коме се каже да је овај суд “надлежан да поступа у односу на ратне злочине посебно кад су они почињени као део плана или политике или ако је ово кривично дело почињено у великом броју случајева”, други став члана 8 даје дефиницију ратног злочина наводећи да се под њим сматра: “(а) Озбиљно кршење Женевских конвенција од 12. августа 1949, тачније, следећи поступци против лица или имовине заштићених одредбама одређене Женевске конвенције: (а) намерно убијање; (2) мучење или нечовени поступци, укључујући белешке експеримената; (3) намерно наношење сувишне патње, тешких телесних повреда или нарушавање здравља; (4) обимна разарања и присвајања туђе имовине која се не могу оправдати војном потребом, и која су при том извршена незаконито и безобзирно; (5) присиљавање ратних заробљеника или других заштићених лица да служе у непријатељским снагама; (6) намерно лишавање ратних заробљеника или других заштићених лица њиховог права на фер и правилно суђење; (7) незаконито протеривање или пресељавање и незаконито затварање лица; (8) узимање талаца; (б) Друге озбиљне повреде закона и ратних обичаја који се примењују у међународном оружаном сукобу, а према утврђеним правилима међународног права, у ове повреде се убраја: (1) намерно усмеравање напада против цивилног становништва или против појединих цивилних лица која нису директно умешана у сукобу; (2) намерно усмеравање напада на цивилне објекте, тј. на објекте који нису војни циљеви; (3) намерно усмеравање напада на особље, инсталације, материјале, јединице или возила укључена у хуманитарну помоћ или мировну мисију у складу са Повељом УН, све дотле док имају права на заштиту или пружају помоћ цивилима или цивилним објектима по међународним законима који важе за оружане сукобе; (4) намерно започињање напада, знајући да ће такав напад проузрковати пропратна страдања или наношење повреда цивилима или наношење штете цивилним објектима или да ће узроковати велика, дуготрајна и озбиљна оштећења животне средине, што би било очигледно несразмерно у односу на очекивани, конкретан и непосредни војни учинак; (5) напад или бомбардовање, било којим средствима, градова, села, боравишта или грађевине који нису брањени или који нису војни објекти; (6) убијање или рањавање војника који је положио оружје или више нема намеру да се брани, а то је учинио са циљем да се преда; (7) злоупотреба заставе којом се даје знак за примирје, заставе или војног обележја и униформе које припадају непријатељу или Уједињеним нацијама, као и злоупотреба карактеристичних амблема дефинисаних Женевским конвенцијама, а која су имала за последицу изазивање смрти или тешких телесних повреда; (8) непосредно или посредно пресељење дела становништва, од стране окупационе силе, на територију коју је она окупирала или измештање и пресељење целокупног становништва или његовог дела са окупиране територије на неокупирану територију; (9) намерно усмеравање напада на верске, образовне, уметничке или научне објекте или објекте који се користе у добротворне сврхе, историјске споменике, болнице и места где се сакупљају болесни и рањени, под условом да то нису војни циљеви; (10) подвргавање лица, која су затечена и под влашћу су противничке стране, физичком сакаћењу или медицинским или научним експериментима ма које врсте који нису спроведени медицинским, стоматолошким или болничким лечењем те особе, нити су изведене у његовом/њеном интересу, а које могу да узрокују смрт или озбиљно угрожавање здравља, те особе или особа; (11) убијање и рањавање издајника који припадају непријатељском народу или војсци; (12) објављивање да се према непријатељу неће поступати с милошћу; (13) уништавање или конфискација непријатељске имовине, осим уколико то строго не захтевају потребе рата; (14) укидање и суспендовање права, и забрана учешћа у поступку пред судом држављанима непријатељске стране; (15) принуђивање припадника непријатељске стране да учествују у ратним операцијама, упереним против њихове земље, чак и ако су били у служби стране с којом се ратовало пре отпочињања рата; (16) пљачкање градова и других насеља, чак и ако су иста освојена у нападу; (17) коришћење права и средстава која у себи садрже отровне супстанце; (18) коришћење загушљиваца, отровних и других гасова, као и свих других сличних течности или изума; (19) коришћење муниције која се лако распрскава у људском телу, као што су меци са чврстом чауром која не покрива у потпуности средину метка и/или је покривена али са засецима; (20) коришћење оружја, пројектила, материјала и метода ратовања који су такве природе да могу узроковати тешке повреде или непотребне патње или се истим крши међународно право оружаног сукоба, под условом да су таква оружја, пројектили, материјали и методи ратовања забрањени и укључени у анекс овог Статута амандманом, а у складу са одговарајућим одредбама прецизираним у члановима 121. и 123. Статута; (21) нарушавање личног достојанства, а посебно понижавајуће и деградирајуће поступање; (22) извршење кривичног дела силовања, сексуално ропство, присиљавање на проституцију, насилну трудноћу, како је дефинисано у члану 7. став 2 (ф), присилну стерилизацију или било који други облик сексуалног злостављања који се дефинише као озбиљно кршење Женевских конвенција; (23) искоришћавање цивила или неких других категорија заштићених лица, да би се повратиле одређене зоне, области или да би се одређене војне снаге заштитиле од војних операција; (24) намерни напади на објекте, медицинске јединице, транспортна средства и медицинско особље које користи очигледне ознаке прецизиране у Женевским конвенцијама у складу са међународним правом; (25) намерно прибегавање изгладњавању цивила као методе ратовања, базираним на лишавању намирница неопходних за њихов опстанак, укључујући намерно спречавање дељења минималних порција прецизираних Женевским конвенцијама; (26) регрутовање или на било који други начин стављање у војну службу деце испод 15 година старости у националне оружане снаге или њихово коришћење за активно учествовање у борби; (ц) у случајевима оружаног сукоба који није међународног карактера, озбиљна кршења члана 3. заједничког за четири женевске конвенције од 12. августа 1949, наиме, било које од доле наведених кривичних дела почињених против лица која нису узимала активно учешће у непријатељствима, укључујући припаднике војних снага који су положили оружје и оне који су ван борбе због болести, рањавања, лишења слободе или ма ког другог разлога, као што су: (1) насиље над животом и телом, посебно убиство у сваком облику (квалификовано и привилеговано убиство) сакаћење, окрутно понашање и мучење; (2) нарушавање личног достојанства, а нарочито понижавајућим и деградирајућим поступањем; (3) узимање талаца; (4) доношење пресуда и извршење смртне казне без претходне објаве пресуде од стране легитимно конституисаног суда, који би обезбедио све законске гаранције које су општепредвиђене као неопходне у сваком судском поступку; (д) став 2 (ц) се односи на оружане сукобе који немају међународни карактер а не односи се на унутрашње немире и сукобе, као што су побуне, појединачни и спорадични акти насиље или на друге акте сличне природе; (е) друге озбиљне повреде закона и обичаја до којих дође у оружаним сукобима који нису међународног карактера, а које повреде су предвиђене одговарајућим одредбама међународног права, конкретно било која од следећих радњи: (1) намерно усмеравање напада на цивилно становништво или на цивиле који нису узимали активног учешћа у непријатељствима; (2) намерно усмеравање напада на објекте, материјале, медицинске јединице, транспортна средства и медицинско особље које носи очигледно истакнуте ознаке прецизиране у Женевским конвенцијама, у складу са међународним правом; (3) намерно усмеравање напада на особље, инсталације, материјале, јединице или возила хуманитарне помоћи или мировне мисије у складу са Повељом Уједињених нација, за време док пружају заштиту и помоћ цивилима и цивилним објектима по Закону о оружаном сукобу; (4) намерно усмеравање напада на религијске, образовне, уметничке, научне објекте, као и објекте за добротворне сврхе, историјске споменике, болнице и места где су скупљени рањени и болесни, под условом да не представљају војне циљеве; (5) пљачкање насеља или места, чак и кад су иста освојена у нападу; (6) силовање, сексуално ропство, присиљавање на проституцију, насилну трудноћу, како је дефинисано у члану 7, став 2; (ф) присилну стерилизацију или било који други облик сексуалног злостављања дефинисан као тешко кршење члана 3. заједничког за све четири женевске конвенције; (7) регрутовање или на било који други начин стављање у војну службу деце испод 15 година старости, у националне оружане снаге или њихово коришћење за активно учествовање у борби; (8) наређење за премештај цивилног становништва као последица вођења оружаног сукоба, осим ако то не захтевају сигурност цивила или неопходни војни разлози; (9) подмукло убијање или рањавање бораца противничке стране; (10) објављивање да се према непријатељу неће поступати с милошћу; (11) подвргавање заробљеника физичком сакаћењу или медицинским или научним експериментима ма које врсте који нису оправдани медицинским, стоматолошким или болничким лечењем те особе, нити су изведени у његовом/њеном интересу, а који могу да узрокују смрт или озбиљно угрозе здравље те особе или особа; (12) уништавање или одузимање имовине непријатељске стране, осим када је такво уништавање или одузимање било неопходно и оправдано нужношћу сукоба; (ф) став 2 (е) се односи на оружане сукобе који нису међународног карактера па се стога не примењује на ситуацију унутрашњих немира и сукоба, као што су побуне, појединачни и спорадични акти насиља или други слични акти. Овај став се примењује на оружане сукобе који се одвијају на територији државе на којој је у току продужени оружани сукоб између органа власти и организованих оружаних група или између самих група.” По ставу трећем, “ниједна од одредби из става 2 (ц) и (д) не односи се на право владе да одржи или поново успостави ред и закон у држави или да брани њено јединство и територијални интегритет свим легитимним средствима која јој стоје на располагању.”

По члану 9, елементи бића кривичног дела, које помињу при судском тумачењу геноцида, злочина против човечности и ратних злочина, усвајају се у парламентима држава чланица двотрећинском већином, док “измене елемената бића кривичних дела може предложити: (а) свака држава чланица; (б) судије и то апсолутном већином гласова; (ц) тужилац.” Парламенти их на исти начин усвајају као и елементе. Члан 10 налаже да се статутарне наредбе тумаче са аспекта конкретне сврховитости, као и да се ниједна одредба неће “тумачити на начин ограничавајући или пристрасан у односу на постојећа правила међународног права или у односу на правила чије доношење тек предстоји.” Веома је важан члан 11 који каже да је Суду “надлежном само у односу на кривична дела која су извршена после ступања на снагу овог Статута. Ако држава прихвати Статут по његовом ступању на снагу, Суд је надлежан само у односу на кривична дела која су извршена, после ступања на снагу овог Статута у односу на ту државу, осим ако та држава не истакне да жели да се поступа по члану 12. став 3”. Предуслови за спровођење надлежности одређени су под чланом 12 и по њему прихватањем Статута прихвата и надлежност Суда, па се односи на територију државе на којој је извршено кривично дело, с тим што то може бити брод или ваздухоплов, као и држава чији је држављанин окривљен. По ставу трећем, и држава која није чланица може прихватити надлежност “само у односу на конкретно кривично дело о коме је у датом случају реч. Даље, по члану 13, обављање судске надлежности се врши кад нека држава кривично дело пријави тужиоцу, или то дело пријави Савет безбедности поступајући у сагласности са 7. главом Повеље, мада се дозвољава и да тужилац сопственом вољом започне истрагу.

На основу члана 14, држава чланица може да пријави извршење кривичних дела, “захтевајући од тужиоца да испита случај да би се утврдили да ли једно или више лица треба да буде окривљено за та кривична дела.” У пријави се наводе све релевантне чињенице и поткрепљује се документацијом. Кад, сходно члану 15, тужилац сам започне истрагу, односно испитивање релевантности информације, он може да прими у судском седишту писмено или усмено сведочење, као и да затражи “додатне информације од државе, органа УН, међудржавних и невладиних организација или други поузданих извора.” Кад установи да има основа за вођење истраге, тужилац “ће већу које врши претходни поступак поднети захтев за спровођење истраге, заједно са пропратним материјалима који су прикупљени. Оштећени могу да дају своје изјаве” том већу. Оценивши да постоје основе, ово веће “доноси решење о спровођењу истраге, без штетних последица на касније одлуке Суда по питању надлежности и допуштености покретања и вођења кривичног поступка. Неслагање већа које води претходни поступак са захтевом тужиоца за спровођење истраге, не представља сметњу тужиоцу да поднесе други, нови захтев за спровођење истраге, заснован на новим чињеницама или доказима везаним за тај предмет.” Ако претходно испитивање покаже да нема основа за спровођење истраге, тужилац је дужан да с тим упозна подносиоца информације, а ако му се доставе нове информације да може поступак обновити. На основу члана 16, истрага или кривично гоњење неће бити започето или спроведено по овом Статуту у периоду од 12 месеци, пошто је Савет безбедности у резолуцији прихваћеној у складу са главом 7. Повеље УН, изнео овај захтев Суду о одлагању истраге или кривичног гоњења. Савет безбедности може да понови свој захтев под истим условима.”

Члан 17. прецизира услове за доношење судске одлуке да се “поступак не може покренути ни водити, када је: (а) Истрагу водила и кривични поступак спровела држава која је надлежна за предузимање ових процесних радњи у односу на конкретно кривично дело осим ако та држава није способна да ваљано спроводе истрагу или кривични поступак; (б) Истрагу је спровела држава која је надлежна да покрене истрагу и спроведе кривични поступак против одређеног лица за одређено кривично дело, а та држава је донела одлуку да не води кривични поступак против одређеног лица, осим ако је одлука донета као последица незаинтересованости или неспособности државе да води тај поступак; (ц) Одређеном лицу које се и у предмету пред овим Судом појављује као окривљено, је већ било суђено за кривично дело, а на коју пресуду је уложена жалба, при чему се суђење није смело дозволити” јер је за то дело већ једном суђено; “(ц) Случај није од такве важности да би оправдао даље ангажовање Суда.” За доношење одлуке о прихватању поступка, Суд претходно разматра “да ли је у конкретном случају: (а) поступак био покренут или се покреће, или је држава донела одговарајућу одлуку у циљу заштите лица од кривичне одговорности за кривично дело из надлежности Суда...; (б) дошло до неоправданог застоја у поступку, који се у датим околностима противи намери да се окривљени изведе пред Суд; (ц) поступак није вођен или се не води независно и непристрасно, или се води на начин који је у датим околностима противан намери да се окривљени изведе пред Суд. У циљу доношења одлуке о преузимању надлежности у конкретном случају, Суд испитује разлоге због којих односна држава није способна да ухвати окривљеног, прибави потребне доказе, исказе сведока или да предузме друге процесне радње, а посебно да ли су ови разлози засновани на потпуној и суштинској објективној немогућности правосудног система односне државе да води кривични поступак.”

Кад, према члану 18, тужилац мисли да има основа за покретање истраге или је истрагу већ покренуо, на бази поверења, уз могућност да информације дозира ради заштите одређених лица, спречавање бекства осумњиченог или уништавање доказа, он је дужан “да о овоме обавести све државе чланице као и оне државе које би, имајући у виду природу и садржину достављених информација, покренуле и спровеле кривични поступак поводом горенаведених кривичних дела.” Држави је остављен рок од месец дана по пријему обавештења да извести “да спроводи или је спровела истрагу против својих држављана или против лица другог држављанства која потпадају под њену надлежност у вези са противправним делима... На захтев те државе, тужилац ће уступити спровођење истраге против одређеног лица истражним органима односне државе, осим уколико веће које води претходни поступак, на захтев тужиоца, није већ добило спровођење истраге у конкретном случају.” То уступање може бити поново размотрено у наредних шест месеци или и у сваком тренутку када наступе битне промене околности које се базирају на одсуству воље или објективној немогућности те државе да спроведе истраге.” Поред тога, “заинтересована држава или тужилац може изјавити жалбу Жалбеном већу на одлуку коју је донело веће које води претходни поступак”, а по тој жалби се решава по хитном поступку. Кад тужилац некој држави уступи гоњење овлашћен је да од ње захтева да га детаљно информише о току истраге и процесним радњама које намерава да предузме. Држава је дужна да по овим захтевима поступа без непотребног одлагања.” Уз то тужилац “има право да, у изузетним случајевима, тражи овлашћење од већа које води претходни поступак да предузме неопходне кораке у циљу очувања доказа у ситуацији у којој постоји јединствена прилика да се прибаве важни докази или постоји ризик да се такви докази касније неће моћи прихватити.”

Држава која је оспорила одлуку судског већа у претходном поступку “може да оспори и питање допуштености покретања истраге и спровођења поступка.” Суд је, иначе, по члану 19, дужан да непрекидно пази на питање надлежности, а приговор због недопуштености и ненадлежности овлашћени су да поднесу: (а) Окривљени или лице против кога је издата потерница или коме је упућен позив да ступи пред Суд; (б) Држава која је надлежна у конкретном случају, а на основу чињенице да је већ покренула кривични поступак у предметној ствари или је већ спровела истрагу или кривични поступак у конкретном предмету, или (ц) Држава од које се тражи прихватање надлежности по члану 12 Статута.” Приговор ненадлежности или недопуштеност заинтересоване стране могу истаћи једанпут, а то питање и тужилац може покренути. У сваком случају се може поднети најкасније на почетку главног претреса, а изузетно по судском одобрењу и касније и поново, у случају да се процес покреће против лица које је већ суђено за то кривично дело. Пре правоснажности оптужнице приговори се подносе претходним, а након тога судећем већу, док жалба увек иде Жалбеном већу. Кад приговори држава која је већ покренула кривични поступак, тужилац застаје са истрагом до доношења одлуке. Док чека одлуку тужилац може да тражи овлашћење: “(а) да предузме одређене истражне радње...; (б) да узме изјаву или исказ сведока или да доврши прикупљање доказа које је започето пре подношења приговора; (ц) да у сарадњи са одређеним државама спречи бекство и прикривање лица за које је тужилац већ тражио издавање потернице.” Даље, по том питању, “истицање приговора не утиче на процену важност и ваљаност било које процесне радње предузете од стране тужиоца или на законитост налога за издавање потернице коју је издао Суд, а које су предузете пре момента истицања приговора. Ако Суд нађе да нема места покретању и вођењу кривичног поступка... тужилац може поднети захтев за преиспитивање ове одлуке ако је уверење да су се појавиле нове околности које су у супротности са чињеницама на којима је Суд засновао своју претходну одлуку... Ако је тужилац у складу са својим овлашћењима... уступио спровођење истраге одређеној држави, он може да од односне државе захтева да га информише о свим процесним радњама које су предузете. Те информације, тужилац ће, на захтев односне државе, држати у тајности. Ако тужилац након тога одлучи да настави своју истрагу, дужан је да о томе обавести државу којој је уступао вођење истраге.”

На основу члана 20, никоме се не може поново судити за исто кривично дело, ни пред међународним ни пред домаћим судом, “осим ако је поступак пред другим судом вођен: (а) ради избегавања кривичне одговорности за кривична дела из надлежности Суда; или (б) због тога што суђење није вођено на начин који би обезбедио независност у одлучивању и непристраност у складу са начелима вођења поступка или је поступак вођен на начин који је у датим околностима био недоследан у спровођењу намере да се окривљени изведе пред лице правде,” Члан 21 прописује да “Суд примењује: (а) најпре овај Статут, елементе бића цивилних дела, као и Правила поступка и извођење доказа; (б) потом, када је то сврсисходно, одговарајуће уговоре, принципе и начела међународног права, укључујући овде и утврђене постулате међународног права оружаног сукоба; (ц) за случај да се не може применити ниједан од горе поменутих извора, примењују се општи правни принципи које је Суд извео из националних закона светских правних система, а када је то оправдано, и национални закони држава које би иначе биле надлежне поводом конкретног кривичног дела, под условом да ти принципи нису у колизији са овим Статутом, међународним правом и међународно признатим нормама и стандардима. Суд може да примењује правне принципе и начела на начин на који их је тумачио у својим ранијим одлукама. Примена и тумачење права, према овом члану, мора бити у складу са међународно признатим људским правима, и без прављења разлика базираних на полу..., старости, раси, боји коже, језику, религији или уверењу, политичком или другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, богатству, рођењу или по било ком другом основу.”

Што се тиче општих начела кривичног права, члан 22. је категорички доследан да “нико, према овом Статуту, није кривично одговоран за дело које у тренутку извршења није било кривично дело из надлежности овог Суда. Прописи којима је одређено биће кривичног дела тумаче се рестриктивно и њихово значење се не сме одређивати применом аналогије. У случају двосмислених одредби, пропис се тумачи увек у корист лица против кога се спроводи истрага, лица против кога се води кривични поступак или лица коме се изриче пресуда. Овај члан не сме се тумачити као инкриминизација било ког понашања као кривичног дела по међународном праву, а независно од одредби овог Статута.” Даље, по члану 23, “лице које Суд огласи кривим може бити кажњено само у складу са овим Статутом.” И по члану 24, “нико, према одредбама овог Статута, није кривично одговоран за дело које је извршио пре ступања на снагу овог Статута. У случају да је до доношења правоснажне одлуке у конкретном предмету дошло до измене закона који се има применити, Суд је дужан да у односу на лице против кога се проводи истрага, коме се суди, односно коме се изриче пресуда, примени одредбе овог закона који је по њега повољнији.”

Начело индивидуалне кривичне одговорности инаугурисано је чланом 25, по коме се кривични поступак искључиво може водити против физичких лица, која су лично одговорна и подлежу кажњавању уколико је лице починило кривично дело из надлежности овог суда, и то га је (а) извршило лично или у саучесништву са другим лицима или посредством другог лица, без обзира да ли је то друго лице кривично одговорно; (б) наредио, наговорио или подстрекао на извршење кривичног дела, а које кривично дело потом буде учињено или покушано; (ц) у циљу олакшања извршења кривичног дела, помаже, подстиче или на други начин допринесе његовом извршењу или покушају извршења, укључујући овде и стављање на располагање средстава за извршење кривичног дела; (д) на било који други начин допринесе извршењу или покушају извршења кривичног дела иза кога стоји група лица која делује са заједничким циљем. Такав допринос мора бити намеран и мора бити: (1) учињен са циљем омогућавања даљег вршења кривичне активности или даљег остваривања циља те групе, када активност и циљ те групе имају за последицу извршење кривичног дела из надлежности Суда, или (2) учињен са знањем о намерама групе да почини злочин; (е) у вези са кривичним делом геноцида, директно или јавно подстиче друге на извршење геноцида; (ф) покуша кривично дело започињући радње које узрокују извршење тог кривичног дела, али га не доврши услед околности које наступе независно од његове намере. Међутим, лице које одустане од извршења кривичног дела или спречи наступање последице предузете радње кривичног дела, неће се, према одредбама овог Статута, казнити за покушај извршења кривичног дела, под условом да је од кривичног дела одустало у потпуности и да је одустанак био добровољан. Ниједна одредба овог Статута која се односи на индивидуалну кривичну одговорност не утиче на одговорност државе по међународном праву.”

Овај Суд, по члану 26, није надлежан за лица млађа од 18 година, а по члану 27, судски статут подједнако примењује на сва лица, независно од тога да ли су носиоци јавне функције, па ни шефови држава или влада не могу бити изузети од кривичне одговорности, нити јавна функција може бити основ за блаже кажњавање, па њихов имунитет није препрека овом суду. Командна одговорност је утврђена чланом 28, као накнадни основ, и односи се на: “1. Војне заповеднике или лица која делују у својству војног заповедника, која су одговорна за кривична дела из надлежности Суда, а која кривична дела су извршила снаге под њиховом непосредном командом и контролом, и/или уколико су снаге под њиховом непосредном командом и контролом извршиле кривично дело услед његовог/њеног пропуштања да обавља одговарајућу контролу над тим снагама, када је: (б) војни заповедник или лице које делује у својству војног заповедника, пропустило да предузме све неопходне и разумне мере у његовој моћи како би спречило извршење тих кривичних дела или је пропустило да предмет препусти органима овлашћеним за покретање истраге и вођење кривичног поступка; или када је (а) тај војни заповедник или лице које делује у својству војног заповедника знало или је према околностима случаја морало да зна да су снаге извршиле или да су спремне да започну извршавање таквог кривичног дела. 2. Када је реч о односу наредбодавац-извршилац, а који нису обухваћени одредбом става 1. овог члана, наредбодавац је одговоран за кривична дела из надлежности Суда која су извршила лица под његовом/њеном непосредном командом и контролом, а до чијег извршења је дошло услед његовог пропуста у обављању команде и контроле над тим лицима и то, када је: (а) наредбодавац знао или је морао знати према околностима случаја да су лица под његовом командом извршила или се спремају да изврше кривично дело из надлежности Суда; (б) кривична активност је предузета под непосредном контролом и наредбом наредбодавца; и (ц) војни заповедник је препустио да предузме све неопходне и разумне мере у његовој/њеној моћи како би спречио или предупредио извршење кривичног дела или је пропустио да предмет препусти надлежним органима за спровођење истраге и вођење кривичног поступка.”

Члан 29. прописује да “кривична дела из надлежности Суда не застаревају”, док члан 30 дефинише појам вољности у смислу ових статутарних одредби, па каже: “1. Уколико није другачије предвиђено, лице је кривично одговорно и може се казнити казном прописаном за кривично дело из надлежности Суда, само под условом да је окривљени остварио сва посебна обележја предметног кривичног дела и да је приликом извршења кривичног дела поступао свесно и вољно. 2. У смислу овог члана, лице поступа вољно уколико воља постоји у односу на: (а) радњу извршења – лице жели извршење кривичног дела; (б) последицу – лице жели наступање последице кривичног дела или је свесно да услед његовог чињења или нечињења забрањена последица може наступити, па пристаје на њено наступање. 3. У смислу овог члана свест учиниоца кривичног дела обухвата спознају свих посебних обележја кривичног дела као и свест о последици која ће наступити ако се остваре остали елементи бића кривичног дела. Изрази “свестан” и “свесно” тумаче се на исти начин.” Чланом 31. се прецизирају основи за искључење кривичне одговорности лица ако је оно у тренутку извршења кривичног дела: “(а) Боловало од душевне болести или поремећаја услед кога није могло да има свест о противправности дела које је извршило. Није могло да схвати природу и значење свог понашања, нити је могло да управља својим поступцима, а у складу са законом; (б) Било у стању привремене душевне поремећености изазване опијеношћу услед чега није било свесно противправности дела које је извршило, кривично-правне природе свог понашања нити је могло да управља својим поступцима у складу са законом. Стање привремене душевне поремећености изазване опијеношћу не представља основ искључења кривичне одговорности уколико се лице свесно и вољно само доведе у то стање имајући јасну представу о томе да у таквом стању може извршити кривично дело из надлежности Суда, односно да је пре довођења самог себе у такво стање кривично дело било обухваћено његовим умишљајем, па је и поред тога себе довело у такво стање и пристало на наступање забрањене последице; (ц) Лице реагује рационално како би одбранило себе или друго лице, односно у случају ратних злочина, да би одбранило имовину која је неопходна за његов опстанак или опстанак другог лица, или како би одбранило имовину која је од важности за извршење војног задатка против претеће или незаконите употребе силе, на начин који је пропорционалан степену опасности по то лице, друго лице или имовину која се штити. Околност да је лице у време извршења кривичног дела учествовало у одбрамбеној операцији војних снага, само по себи не представља основ за искључење кривичне одговорности у смислу овог става; (д) Извршио кривично дело из надлежности Суда отклањајући истовремену опасност од наступања смрти или трајне и тешке телесне повреде која је претила њему односно другом лицу, при чему се настајање ових последица није могло избећи на други начин, при чему је то лице поступало разумно и без намере да проузрокује штету већу од опасности која је претила. Та претња може потицати: (1) од стране других лица; или је (2) наступила услед других околности ван контроле тог лица.” Само Суд може да одлучи о поступању оваквих основа о његовом мишљењу да основ за искључење кривичне одговорности има правно дејство само у конкретном предмету у коме је изражено. Поред тога, Суд може на главном претресу да разматра и друге основе, ако се оне могу пронаћи у правним изворима којима се руководи.

Што се тиче стварне и правне заблуде, на основу члана 32, “није кривично одговоран учинилац који у време извршења кривичног дела није био свестан неког његовог законом одређеног обележја.” С друге стране, одсуство знања о томе да је дело које је извршено, одредбама одређеног правног документа предвиђено као кривично дело из надлежности Суда, не представља основ за искључење кривичне одговорности. Правна заблуда може бити основ за искључење кривичне одговорности уколико је у конкретном случају искључена психичка компонента кривичног дела односно уколико је представљала основ на коме се заснива поступање одређеног лица по заповести наредбодавца, а у смислу одредбе члана 33. Статута.” Управо по одредби из тог члана, која се тиче наредбе наредбодавца и законске наредбе, “чињеница да је злочин из надлежности Суда извршило лице које је поступало по наређењу владе или каквог другог наредбодавца, било војног или цивилног, не ослобађа то лице кривичне одговорности, осим ако је: а) лице које је извршило кривично дело имало законску обавезу да поступа по наређењу владе или другог наредбодавца; (б) није знало да је наређење противзаконито, и (ц) наређење није било очигледно противзаконито. Свако наређење да се изврши кривично дело геноцида или злочин против човечности сматра се очигледно противзаконитим, у смислу одредби овог Статута.”

Наредни чланови, од 34. до 53, тичу се састава и организације Суда и судске управе. Из тог склопа, за ово изјашњење, посебно ми је значајан став 4. члана 51, у коме се каже да “Правила поступка и извођење доказа, њихове измене и било које привремено правило морају бити у складу са Статутом. Измене Правила поступка и извођење доказа, као и привремена правила не могу се примењивати ретроактивно на штету особе против које се спроводи истрага односно којој се суди, или која је већ осуђена.” У складу с тим, став 5. наглашава да “у случају да Статут и правила поступка и извођење доказа садрже потпуно опречне и међусобно противречна правила, има се применити Статут.” Следе, даље, одредбе о истрази и кривичном гоњењу од члана 52. до члана 76, а након тога, од члана 77. до члана 80. о казнама, које могу бити у трајању до тридесет година или доживотне. Уз њих је могућа и новчана казна, као и конфискација имовине прибављене кривичним делом. По члану 78, став 3, “када је исто лице осуђено за више кривичних дела, Суд ће одмерити казне за свако кривично дело појединачно, а потом ће изрећи јединствену казну при чему је дужан да прецизира укупну дужину трајања затворске казне. Овако утврђена јединствена казна затвора не може бити краћа од најдуже појединачно одмерене казне, а не може бити дужа од 30 година затвора или од доживотне робије.” У даљем следу, од члана 81. до члана 85, третира се процедура жалбеног поступка. Члан 85. гарантује накнаду штете незаконито ухапшеном или осуђеном лицу. Он у целости гласи: “1. Лице које је ухваћено или држано у притвору, а да за то није постојао законски основ, има право на накнаду штете. 2. Када је правоснажном пресудом лице осуђено за кривично дело, а касније се на бази нових доказа или чињеница за које се раније није знало докаже да је то лице незаконито осуђено, или му се по том основу осуђујућа пресуда докаже, ово лице, у складу са законом, има право на накнаду штете, осим уколико се докаже да су чињенице и докази за које се раније није знало овом лицу све време били познати, а о томе је ћутало. 3. У изузетним околностима, када Суд на основу чврстих доказа утврди да је дошло до озбиљних повреда начела праведности, Суд има право да донесе дискрециону одлуку о накнади штете лицу које је пуштено из притвора на основу правоснажне ослобађајуће пресуде или на основу окончања поступка по том основу, а све у складу са решењима предвиђеним у Правилима поступка и извођења доказа.”

Од укупно 128. чланова које садржи Статут издвајам још члан 127. по коме: “1. Држава–чланица може да иступи из Статута тако што о томе писменим путем обавести генералног секретара Уједињених нација. Одлука о иступању производи правно дејство по протеку једне године рачунајући од датума када је генерални секретар примио обавештење од те државе, осим уколико у писменом обавештењу о иступању није одређен неки каснији датум. 2. Држава, по основу своје одлуке о иступању из Статута, неће бити ослобођена својих обавеза које проистичу из Статута за време док се сматра чланицом Статута, укључујући овде и финансијске обавезе поводом чланства. Њено иступање на сарадњу са Судом по питању истраге и суђења у односу на које је држава обавезна да сарађује, а која су започета пре датума када је одлука о иступању ступила на снагу а такође неће бити од утицаја, на било који начин, ни на наставак разматрања било ког питања које је већ било разматрано од стране Суда пре датума када је одлука о повлачењу ступила на снагу.”


Проф. др Војислав Шешељ

(Део из Поднеска бр. 6 предатог 20. марта 2003. године.)


Прочитајте коментаре (5) | Пошаљите коментар | Штампање

Видео записи

Најновији видео записи

1. Нови захтев за наметање браниоца

2. Шешељ - Ово је де факто кафкијански процес

3. Шешељ учи Маркусена како се користе пресуде

Архива видео записа

< Септембар `14

НПУСЧПС
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930    
Адреса у Хагу

Dr Vojislav Seselj
UN Detention
Pompstationsweg 32
NL-Scheveningen
(The Hague)
Unt Post 87810
NL-2508 The Hague
Holand

Контакт

info@vseselj.com

Претрага
Шешељ на Интернету